Zašto su popularni, omiljeni i cenjeni učenici među najagresivnijom decom?

Veza između popularnosti, društvene dominacije, zlobe i okrutnosti teško da može iznenaditi bilo kog učitelja – ta dinamika je sasvim očigledna u većini škola.

Foto: Freepik

Prema istraživanjima o odnosima među školskim vršnjacima, svrstavanjem sveukupne dečje agresije pod etiketu „nasilje“, javlja se jedan veliki problem. Najgore, najokrutnije postupke i mučenja u školi ne čine deca koju smatramo nasilnicima ili „lošom“ decom. Suprotno tome, krivci su većinom popularni, omiljeni i cenjeni učenici.

Veza između popularnosti, društvene dominacije, zlobe i okrutnosti teško da može iznenaditi bilo kog učitelja – ta dinamika je sasvim očigledna u većini škola. U literaturi i filmovima već dugo postoji takav arhetip, od Emma do Heathers i Mean Girls. U nekim jezicima postoji posebna reč koja označava tu vrstu popularnog tinejdžera koji omalovažava druge – na primer, u holandskom jeziku idiomatski izraz popie-jopie se odnosi na tinejdžere koji su zajedljivi, raspusni, drski, bučni i arogantni.[1]

Međutim, sociolozi se sve do ove decenije nisu istinski pozabavili proučavanjem veze između popularnosti i agresije, uglavnom zbog toga što je težište na arhetipski negativnim rezultatima pomagalo objavljivanju radova i fondovima za istraživanja: novac je spremno izdvajan za istraživanja problema agresivne dece, u nadi da će rezultati istraživanja pomoći društvu da spreči agresivnu decu da u budućnosti postanu stanovnici naših zatvora. Masakr u srednjoj školi Kolumbin iz 1999. godine otvorio je više vrata za izdvajanje novca kako je vlada postavila prioritet da spreči da nikada više učenici ne otvore vatru na svoje školske drugove.

Prema dr Alenu, postojala je i tendencija kod sociologa da pretpostave da je loše ponašanje generalno povezano s lošim rezultatima; agresija se smatrala lošim ponašanjem, pa su tako naučnici, u stvari, samo tražili loše rezultate agresije. Malo je novca bilo izdvajano za sistematsko proučavanje dece – uglavnom zato što se pretpostavljalo da su popularna deca dobra. Onda je nekoliko naučnika koji su sprovodili dugoročna istraživanja adolescenata, objavilo rezultate o vezi između popularnosti i konzumiranja alkohola. Gle, gle – popularna deca više piju i više se drogiraju (što i ne iznenađuje previše).[2]

Po prvi put su se naučnici pozabavili decom koja su bila društveno uspešna – i ta deca su bila pod rizikom da postanu zavisnici! Odjednom je počelo s izdvajanjem novca za proučavanje popularnosti. Ubrzo je utvrđena veza između društvenih sila popularnosti i agresivnosti (posebno odnosne agresivnosti), pa su tako naučnici konačno uhvatili korak s nastavnicima i filmskim scenaristima.

Danas je oblast odnosa među školskim vršnjacima u procesu generalnog remonta uz preokret, kako se naučnici prilagođavaju toj novoj paradigmi.

Ostrovljev mentor, dr Niki Krik (Crick) sa Univerziteta Minesota je pobila decenije ranijih istraživanja koja su tvrdila da devojčice nisu agresivne. Dokazala je da devojčice mogu biti isto tako agresivne kao i dečaci – samo je kod njih verovatnije da će koristiti odnosnu agresiju.

Slično tome, dr Debra Pepler (Pepler) je pokazala da su u uzrastu osnovne škole „neagresivna“ deca daleko od anđela – i oni prete da će uskratiti prijateljstvo, prete i guraju, samo ne tako često kao što to rade agresivnija deca. I tako, umesto da neagresivnu decu nazovemo „dobrom“, može se pokazati da ta deca samo nisu dovoljno snalažljiva i samouverena da bi sebe toliko često istakla.

Kao što objašnjava profesor dr Antonius Silesen (Cillesen) s Univerziteta Konektikat, danas je jasno da se agresivnost najčešće koristi kao sredstvo isticanja dominacije radi sticanja kontrole ili zaštićenog statusa. Agresija nije jednostavan slom ili narušavanje društvenih veština. Mnogi agresivni postupci, u stvari, iziskuju visoko prilagođene društvene veštine, pa je čak i fizička agresija često znak da je dete „društveno snalažljivo“, a ne društveno devijantno. Nije reč samo o tome da su agresivna deca neosetljiva. Upravo suprotno, kaže Silesen, odnosno agresivno dete mora biti izrazito osetljivo. Ono mora napadati na suptilan i strateški način. Mora posedovati socijalnu inteligenciju, ovladati svojom društvenom mrežom, tako da poznaje tačke koje treba da pritisne da bi izludelo svog suparnika. Agresija tako može biti sagledana kao deo procesa „kada rani adolescenti otkrivaju sebe. Oni uče o tome kako biti „kul“ – kako biti privlačan drugim ljudima.“

“Danas je jasno da se agresivnost najčešće koristi kao sredstvo isticanja dominacije radi sticanja kontrole ili zaštićenog statusa.”

Ovim se pravila igre za roditelje u potpunosti menjaju. Kada roditelji pokušavaju da nauče svoju sedmogodišnju kćerku da je pogrešno odbacivati, širiti glasine, ili udariti nekog, time bukvalno pokušavaju da detetu oduzmu nekoliko važnih oruđa društvene dominacije. „Ovakvo ponašanje se u grupama vršnjaka nagrađuje“, primetio je Silesen, „i kao roditelj možete reći ’nemoj to da radiš’, ali su neposredne nagrade isuviše moćne”. Sve dok dete kompulsivno privlači klasni status, privlačnost tih oruđa će podrivati poruke roditelja. Deca već znaju da roditelji smatraju takvo ponašanje pogrešnim – o tome slušaju još odmalena. Ali i dalje se vraćaju takvom ponašanju zbog načina na koji reaguju njihovi vršnjaci – nagrađujući agresora poštovanjem i uticajem.

Pitanje je zašto je to tako. Zašto se deca ne klone agresivnih vršnjaka? Zašto je tako puno agresivne dece u centru društvene pažnje i tako se visoko cene?

Dva su razloga za to. Prvo, agresivno ponašanje, kao i mnoge druge vrste kršenja pravila, druga deca vide kao prkos prema odraslima, čime agresivno dete deluje samostalnije i starije – što su deci veoma poželjne karakteristike. Dete koje uvek zadovoljava očekivanja odraslih i poštuje njihova pravila, rizikuje da ga druga deca vide kao slabića.

Drugi razlog zašto agresivna deca mogu zadržati društvenu moć je to što – baš kao što i manje agresivna deca nisu anđeli – tako ni agresivnija deca nisu đavoli. „Ogromna većina naučnika koji istražuju ponašanje, gleda na prosocijalna i antisocijalna ponašanja kao na dva kraja istog štapa“, objašnjava profesorka Patrišija Holi (Hawley) sa Univerziteta u Kanzasu. „Za mene je to preterano pojednostavljivanje složenosti ljudskog ponašanja.“

U kanonu dečjeg razvoja, dugo je kao sveto pismo važilo da istinski socijalno kompetentno dete nije agresivno. Holi dovodi u pitanje takvu orijentaciju. Ona proučava decu od predškolskog uzrasta sve do srednje škole. Direktno se bavi time kako jedno dete navodi drugo da učini nešto po njegovoj želji – da li preko ljubaznog, prosocijalnog ponašanja ili putem antisocijalnih postupaka – putem pretnji, nasilja, zadirkivanja. Nasuprot onima koji su očekivali da će deca s visokim stepenom prosocijalnog ponašanja imati manje antisocijalnih postupaka i obrnuto, rezultati njenih istraživanja pokazuju da su ista deca odgovorna i za jedno i za drugo – i za dobre i za loše postupke. Ta deca su jednostavno u centru svih zbivanja, ili po rečima jednog drugog istraživača, „ta deca su jednostavno društveno zauzeta“.[3]

“Rezultati istraživanja pokazuju da su ista deca odgovorna i za jedno i za drugo – i za dobre i za loše postupke.”

Holi onu decu koja uspešno koriste kako prosocijalne tako i antisocijalne taktike da bi dobila ono što žele, naziva „bistrateškim kontrolorima“. Ta deca vide da su, uz pravilnu upotrebu, i ljubaznost i okrutnost jednako efikasna sredstva moći: trik je u postizanju odgovarajuće ravnoteže i pravovremenosti. Oni koji savladaju veštinu naizmeničnog korišćenja te dve strategije postaju omiljeni među decom, a ne odbojni, jer njihovo prisustvo donosi mnogo toga grupi. Ne samo da su takva deca popularna, nego su omiljena i među decom i među nastavnicima (koji ih ocenjuju kao drage i dobro prilagođene).

Podaci Holijeve ukazuju da se bar jedno među desetoro dece uklapa u ovaj bistrateški opis. Međutim, inspirisani njenim pristupom, još nekoliko drugih naučnika je sprovelo slične analize. Njihovi naknadni rezultati pokazuju da je taj procenat još viši – jedno dete među šestoro dece.[4]

Džejmi Ostrov je nailazio na decu sa sličnim kombinovanim obrascem prosocijalnog i agresivnog ponašanja u svojim istraživanjima predškolskog uzrasta. U svom istraživanju o korišćenju televizije, ona deca koja su gledala puno obrazovnog programa su bila daleko više agresivna, ali su bila i daleko više prosocijalno nastrojena od svojih vršnjaka.

„Ta deca nam daju lekciju da možda nema smisla posmatrati samo agresiju“, rekla je Holijeva. „Bistrateška deca mogu koristiti uznemiravajuće nivoe agresije bez posledica kojima su izložena ona deca koja koriste samo agresiju.“ To je demonstracija njihove ambicije u začetku.

[1] Razgovori autora sa Cilesenom o njegovom izveštaju (deBruyn i Cillessen, 2006).

[2] Ima više istraživanja o povezanosti popularnosti s uzimanjem droga (Allen et al., 2006; Allen i McFarland, 2008).

[3] Razgovori autora s Kler Hjuz.

[4] Džejkobs procenjuje da broj bistrategijskih kontrolora može biti čak jedno od šestoro dece (Jacobs et al., 2007).

Odlomak iz knjige: