Piše: Jovana Papan, Politički nekorektan vodič za roditelje
Zamislite da vi i vaš partner možete da se klonirate kada dobijete dete. Polovinu brige o bebi mogli biste da prepustite vašim dvojnicima, što znači da bi život bio dvostruko manje naporan i stresan. Možda biste imali vremena i za odmor, druženja, hobije, učenje, a tek sav onaj neispeglani veš…
Iako kloniranje zvuči kao stvar daleke budućnosti (ili bar naučne fantastike), da biste uživali u ovako povoljnoj raspodeli brige o deci, u kojoj na roditelje spada samo 50% rada, trebalo bi zapravo da se vratite u prošlost. I to onu daleku – u kameno doba. Ili bar da se preselite u neko od društava koja i dalje žive životom lovaca-sakupljača.
Tokom najvećeg dela ljudske istorije roditelji su imali mnogo manje posla i mnogo više pomoći oko dece nego što to mi danas imamo.
Naime, iako danas živimo u razvijenom svetu komfora i “blagostanja”, kako istraživanja pokazuju, tokom najvećeg dela ljudske istorije roditelji su imali mnogo manje posla i mnogo više pomoći oko dece nego što to mi danas imamo. Proučavajući polunomadsko pleme Mbendjele BaYaka (skraćeno Aka) iz Demokratske republike Kongo, koje sa svojim tradicionalnim načinom života predstavlja savremeni prozor u daleku prošlost ljudske vrste, antropolozi sa Univerziteta Kembridž utvrdili su da u plemenu Aka na roditelje, tačnije na majku, pada jedva polovina ukupne brige o detetu, i da se u preko 50% slučajeva kada beba zaplače, na plač odazivaju drugi članovi grupe, jer na decu pored majke svakodnevno pazi u proseku 14 članova porodice i šire zajednice.
Zajednička briga pruža bebama u proseku 9 sati bliske interakcije sa starateljma svakog dana.
U studiji koja je ovog novembra objavljena u časopisu Developmental Psychology, navodi se da kod Aka ova zajednička briga o deci pruža bebama u proseku 9 sati bliske interakcije sa starateljima svakog dana, što znači da majke imaju više nego dovoljno vremena i da rade i da se odmaraju. U svakom trenutku, oko 6 različitih osoba, uglavnom ženskog pola, bilo je na raspolaganju detetu, što je daleko više nego što je slučaj u modenim porodicama ili jaslicama i vrtićima, gde je situacija obrnuta – na jednog vaspitača dolazi veći broj dece. Takođe, u lovoskupljačkim društvima majke imaju čvrste lične odnose sa svojim pomagačima, pa je nivo poverenja i sigurnosti u one kojima poveravaju decu – na daleko višem nivou.
Oko 60% fizičkog kontakta bebe svakodnevno dobijaju od drugih osoba
Brojne su koristi zajedničkog podizanja dece, ističu antropolozi – manja opasnost od zlostavljanja i zanemarivanja i veće majčino blagostanje, pa je i ona sama u stanju da pruži bolju brigu svom detetu. Velike mreže staratelja su istovremeno i osiguranje da će dete imati isti nivo kvaliteta nege i u periodima kada majka nije u stanju da se stara o njemu. Kada je majka bolesna, druge starateljke kompletno preuzimaju i brigu i dojenje. Još jedna dobrobit je što je brojnost staratelja posticajna za socioemocionalni razvoj i razvoj teorije uma, budući da deca moraju da se prilagođavaju različitim stilovima interakcije i izložena su raznovrsnim načinima ispoljavanja emocija. Udruženo roditeljstvo nije izuzetak, već pravilo među lovcima-skupljačima. Prethodna istraživanja, poput onog u plemenu Efe iz Konga, je pokazalo da oko 60% fizičkog kontakta bebe svakodnevno dobijaju od drugih osoba – koje nisu njihove majke.
Udruženo materinstvo detetu pruža bliskost i dobrobiti za razvoj.
“Ovo nije u saglasnosti teorijom afektivne vezanosti Džona Bolbija, budući da ona naglašava ulogu jednog glavnog staratelja, obično majke, kao figure za vezivanje. Naša istraživanja pokazuju da je kroz najveći deo istorije ljudske vrste upravo udruženo materinstvo (allomothering) bilo ono koje je detetu pružalo bliskost i dobrobiti za razvoj,” pišu autori studije.
Iako se u modernim društvima smatra da je nestabilnost društvenog okruženja i prevelik broj staratelja faktor rizika, deca iz plemena Aka bez problema menjaju okruženje (zbog čestih seoba) i lako se prilagođavaju potpuno novim mrežama staratelja, što, naučnici zaključuju, znači da smo kao vrsta psihološki opremljeni da se prilagodimo i drastičnim promenama okruženja. Bebe iz plemena Aka ne stvaraju jak “atačment” sa svim svojim mnogobrojnih starateljima, ali ipak sve vreme zadržavaju najuži krug od troje-četvoro staratelja sa kojima imaju najjaču afektivnu vezu, istovremeno dobijajući i neophodnu dozu predvidivosti, kao i veoma veliku količinu pažnje i brige šireg kruga ljudi.
U modernim društvima zapadnog tipa, majke moraju da se izbore sa dečijim plačom same.
Ono što je veoma bitna odlika društava koja praktikuju udruženo roditeljstvo, jeste da bebe skoro nikada ne plaču jer uvek ima nekog ko odmah može da reaguje. To nije lako izvodljivo u okolnostima kada samo roditelji mogu da pruže umirenje i utehu. Velika izloženost dečijem plaču je izuzetno stresna i može izazvati štetna ponašanja kod majki, što povećava rizik od zlostavljanja i zanemarivanja. Onda kada je sve na majci, dobrobit bebe zavisi isključivo od kvaliteta njene emocionalne regulacije, a neke majke postaju preplavljene što može izazvati negativne emocije i dovesti do zlostavljanja deteta. To se u lovačko-skupljačkim društvima ne dešava, jer je u blizini uvek neko ko je spreman da umiri uplakano dete. U modernim društvima zapadnog tipa, majke moraju da se izbore sa dečijim plačom same. Ovo je potpuno nova situacija za ljudsku vrstu i majke joj nisu prilagođene, pa i nije čudno što je tako teško podnose.
Veliki deo udruženog roditeljstva obavljaju najmlađi članovi društva.
Ono što je karakteristično za brojna društva lovaca-sakupljača je da očevi skoro da ne učestvuju u brizi o deci, ali zato veliki deo udruženog roditeljstva obavljaju deca i mlađi članovi društva. Kako bebe i mala deca prestanu da zavise od majčinog mleka, tako su sve manje nadzirani od strane odraslih, a staranje o njima preuzimaju starija deca. To je i deo objašnjenja otkud bebama i deci toliko staratelja – u okruženju je uvek veliki broj druge dece koja imaju vremena da se time bave. Čak i četvorogodišnja deca smatraju se sposobnom da preuzmu deo brige o mlađima. Ovo predstavlja dodatnu podršku majkama, a mladi stiču iskustvo i samopouzdanje, što im znatno olakšava tranziciju onda kada i sami postanu roditelji.
“U modernim društvima zapadnog tipa, imamo mnogo drugačiji pogled na to do kada je detetu potreban nadzor i kada su spremna da paze na druge. Starijoj braći i sestrama retko se daju zaduženja u vezi sa mlađom decom, što čini da majke nemaju dovoljno pomoći, a da istovremeno pate od anskioznosti i postnatalne depresije, budući da ni same nisu imale kao deca iskustva sa negom beba,” pišu autori studije.
Nikada tokom istorije ljudske vrste roditelji nisu bili pod tolikim pritiskom i toliko bez podrške, kao što su danas.
Naravno, većini savremenih roditelja veoma je teško da primenjuju lekcije roditeljstva iz “kamenog doba”. Nošenje bebe uz telo nemoguće je majci koja radi van kuće. Roditelji koji sami brinu o više dece ne mogu da pruže onoliko pažnje i dodira svakom detetu, koliko to mogu društva u kojima u proseku 6 osoba reaguje na potrebe jedne bebe.
Zaključak naučnika je da nikada tokom istorije ljudske vrste roditelji nisu bili pod tolikim pritiskom i toliko bez podrške, kao što su danas. Značaj koji udruženo roditeljstvo ima za Ake pokazuje koliko je za ljudsku vrstu ključna pomoć koju roditelji dobijaju od zajednice kada je briga o deci u pitanju. Udruženo roditeljstvo je ključ za evoluciju naše vrste, i sasvim je očekivano da onda kada roditelji nemaju ovu pomoć zajednice, postaju iscrpljeni a deca su izložena nepovoljnim uslovima za odrastanje.
Bolji uslovi za majke važan faktor u smanjenju rizika od zlostavljanja i zanemarivanja dece.
Saradnja i udruživanje u podizanju dece oblikovali su našu evoluciju. Očekivanje od majke da bude jedini objekt vezivanja sa razlogom vodi iscrpljivanju i depresiji i ima negativne posledice na decu. Zbog toga bi se podrška zajednice i bolji uslovi za majke, morali uzimati u obzir kao važan faktor u smanjenju rizika od zlostavljanja i zanemarivanja dece. Kreatori socijalnih politika bi morali da vode računa o tome da su, zahvaljujući opisanim uslovima, koji su tokom većeg dela naše evolucione istorije bili dostupni deci, ljudske bebe evoluciono predisponirane da očekuju jako puno fizičkog kontakta, brige i pažnje od većeg broja članova zajednice, pored svojih bioloških roditelja.
Ono što mi danas smatramo optimalnom podrškom zajednice roditeljima definitivno nije dovoljno, i ukoliko želimo da omogućimo novim generacijama da se upuste u produženje vrste – ono što smo uspešno radili milionima godina a od čega danas sa razlogom sve više zaziremo, morali bismo da promenimo ideju o tome kako roditeljstvo treba da izgleda. Za početak, nužno je osvestiti koliko je “neprirodno” današnje samostalno gajenje dece u četiri zida, i zato ovakva antropološka istraživanja imaju neizmerno važnu ulogu u našoj promeni perspektive. Zatvoreni u mehuru modernog roditeljstva, zadojeni potrošačkim porukama koje nas uveravaju da se ključ za srećno i uspešno roditeljstvo nalazi u još jednom genijalnom proizvodu i još jednoj revolucionarnoj knjizi, ni ne pomišljamo da može drugačije i da su neki ljudi itekako radili druga
čije, i tako propuštamo da se pomognemo dragocenim hiljadugodišnjim iskustvima i uvidima naših predaka.
Za još tekstova autorke prijavi se za besplatan njuzleter na: https://jovanapapan.substack.com
Jovana Papan je psihodinamski kouč i kouč za roditelje. Autorka je knjige “Politika za decu: Sve što niste ni znali da želite da znate o roditeljstvu danas”. Autorka je instagram profila @jovanapapan.roditeljstvo
Izvor: Detinjarije.com
