Pčele radilice skupljaju nektar sa cvetova i prenose ga u košnicu u posebnom želucu. Nektar potom mehanizmom „usta na usta“ preuzimaju radnice u košnici i nastavljaju da ga premeću po ustima i želucu, izbacuju i ponovo uzimaju u usta, smanjujući tim postupkom sadržaj vode u njemu.
Najvažnije to što se tokom celog tog prežvakavanja nektar natapa enzimima iz stomaka koji razlažu glukozu iz nektara na glukonsku kiselinu (povećavajući tako kiselost meda – pH vrednost mu je oko 4) i na vodonik-peroksid. Kad pčele smeste med u saće, nastavljaju da iz njega izvlače vodu tako što ga hlade u krilima.
Njegova visoka kiselost i nizak sadržaj vode osnovni su razlozi zašto se med ne kvari pošto bakterije koje vole da se nasele u hrani i pokvare je ne mogu da prežive u takvim uslovima. Uz to, vodonik-peroksid ima dodatna protivbakterijska svojstva. Pčele, to naravno, ne rade zbog nas niti proizvođača, već zato da bi med ostao svež u košnicama tokom dugih zimskih dana kada ne mogu da pribave drugu hranu.
Za 1 kg meda pčele obiđu nekoliko miliona cvetova, gde sakupe i obrade najmanje 3 kg nektara.
Preuzeto: Instagram/radioaktivni_komarac
