Dokle ćemo se pridržavati ideologije darovitosti na kojoj počiva ovaj sistem? I možemo li to i dalje da podnosimo?
Prvi deo teksta pričitajte ovde.
Ali u školi svojeglavost i nesavitljiv karakter nisu na velikoj ceni. Učitelji od đaka zahtevaju da rade zadatke i onda upoređuju njihova dostignuća. Za urađene zadatke dobijaju ocene, iz kojih na kraju godine učitelj izvodi prosek. Onaj ko želi da popravi ocenu, mora se baviti onim oblastima u kojima je postigao slab uspeh i koje ga po pravilu ne zanimaju. Da bi se iz francuskog popravila „slaba“ i dobila „dovoljna“ ocena, potrebna je velika pomoć i veliki rad. Naprotiv, iz engleskog isti đak od „dobrog“ sa velikom lakoćom postaje „vrlo dobar“. Apsurdno je gubiti suviše vremena na ono što nekome ne ide od ruke, a ne posvetiti vreme onome što đak dobro radi i u čemu postiže uspeh. U sadašnjem školskom sistemu važi samo jedno pravilo: postići dobru prosečnu ocenu. Onom ko misli da u životu treba težiti uzvišenim stvarima, u školi se brzo pokazuje da on pre svega treba da se prilagođava proseku. Možda je tačno ono što je bogomdani satiričar Georg Kristof Lihtenberg („Svaka greška je neverovatno glupa kada je neko drugi napravi.“) rekao o školi: „Bojim se da naše suviše brižno vaspitanje rađa samo duhovne patuljke“.
“Onom ko misli da u životu treba težiti uzvišenim stvarima, u školi se brzo pokazuje da on pre svega treba da se prilagođava proseku.”
U proteklim vekovima ovakav sistem obrazovanja donosio je više štete nego koristi. U njemu se prvo utvrđuje šta đaci treba da znaju, a onda se za pravilan odgovor daje dobra ocena. Onaj ko kući ne donosi dobre ocene, postaje auto-mehaničar ili limar; a ko hoće da bude lekar, taj mora da buba. Malo vremena se posvećuje podsticanju razvoja samostalnih ličnosti, pa zato mnogi potencijali ostaju skriveni. Imamo primer dece koja su do pre nekoliko godina zbog genetskog nedostatka (trizomija 21), smatrana nesposobnom za učenje. Budući da takva deca crtama lica podsećaju na mongole, ona su označavana izrazom „mongoloidi“. Ili su pogrdno nazivani „idiotima“; kao „idiota“ lekari i psiholozi odavno označavaju čoveka sa teškim duševnim oštećenjima. Ali danas neka od te dece polažu maturu i upisuju se na fakultete. Svoj genetski defekt ona i dalje nose sa sobom, ali su imala sreće da naiđu na učitelje koji se nisu slagali s tim da su ona beznadežni slučajevi, učitelje koji su im pristupali bez predrasuda i s punim poštovanjem, i koji nisu zazirali od kontakta s njima. Oni su shvatali da su ova deca osetljiva i bodrili ih da pokažu šta znaju u prividno bezizglednim situacijama. I sa radošću i odobravanjem prihvatali su ih onakve kakvi jesu. Tako je iznenada postalo moguće ono što je ranije bilo nezamislivo.
Ipak, po pravilu, naše škole nisu usmerene na razvijanje đačkih potencijala. Odgovorne ljude našeg obrazovnog sistema nimalo ne brine što još mnoga deca i adolescenti važe za gubitnike, lišene svakog dara. Računaju se jedino dobre ocene. Obrazovni sistem svodi se na proizvodnju rukovodećih kadrova. Svi obrazovni sistemi isključuju i odbacuju određenu količinu gubitnika, jer smatraju da su postojeće škole i fakulteti u stanju da proizvedu dovoljno dobrih kadrova za rad u privredi, politici i nauci.
“Naše škole nisu usmerene na razvijanje đačkih potencijala. Odgovorne ljude našeg obrazovnog sistema nimalo ne brine što još mnoga deca i adolescenti važe za gubitnike, lišene svakog dara.”
U taj princip doskoro je verovala većina vaspitača i učitelja u našoj zemlji. Zato naš obrazovni sistem ostaje onakav kakav je i bio. Tako se i dalje darovitost uporno meša sa dobrim ocenama u školi. Sposobnost saoseća-nja i veština da se čuju tuđe muke nisu kategorije koje imaju ulogu u ocenjivanju studenata medicine. Onaj ko hoće u Nemačkoj da postane doktor, mora biti bolji u matematici nego u sposobnosti saosećanja.
Ali to je zastarelo razmišljanje. Sa njim ne možemo u budućnost. Naše su škole zastarele. Naš antikvarni obra-zovni i vaspitni sistem, sa svojim merilima uspešnosti, nije dorastao izazovima novog vremena.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Neuropsiholog Alan Šor: Dečacima potrebno više nežnosti i saosećanja nego devojčicama
Iako smo duboko zagazili u 21. vek, verovanje da mušku decu treba od malena vaspitavati čvršće i dalje je duboko ukorenjeno. I to ne samo na Balkanu, već i u ostatku...
Životni saveti za upotrebu smartfona
Za roditelje, određeni izbori u vezi sa smartfonom i društvenim mrežama mogu biti i previše. Naposletku, vaš tinejdžer će, verovatno, dobiti smartfon. Ali to ne mora da znači da je...
Naša deca postaju sve gora i gora: Naučnica poziva na hitne promene u odgajanju dece
Na osnovu svog iskustva, Viktorija Prudej, radni terapeut, uvidela je nešto toliko rašireno i alarmantno u svetu roditeljstva danas, te bi bilo lepo da svako ko brine o budućnosti svoje...
Dr Rajović: Kako svojoj deci postavljam granice
Dr Ranko Rajović gostovao je nedavno u emisiji RTS Ordinacija, gde je govorio o tome kako se okruženje promenilo, šta je zadatak roditelja i nastavnika danas, kako se postavljaju granice...
Nema komentara.