Za roditelje, određeni izbori u vezi sa smartfonom i društvenim mrežama mogu biti i previše. Naposletku, vaš tinejdžer će, verovatno, dobiti smartfon. Ali to ne mora da znači da je svemu drugom kraj. Pre nego što detetu date telefon, instalirajte aplikaciju koja ograničava vreme koje može da provede na njemu. Postoji više aplikacija koje ovo obavljaju, a pojedine će se, svakako, promeniti do trenutka štampanja ove knjige. Trenutno ih je nekolicina na raspolaganju i većina ne košta više od nekoliko dolara mesečno. Aplikacije mogu da ograniče i vreme provedeno na određenim sajtovima ili čak da potpuno ugase telefon. Lakše je dati tinejdžeru ili tinejdžerki telefon, pa onda videti da li su odgovorni, ali je bolje prvo instalirati sve elemente kontrole i pre nego što oni promene kod ili postanu zavisni od društvenih mreža. To se suviše lako događa – pitajte većinu odraslih koji su skoro kao i tinejdžeri zavisni od telefona. Određivanje granica je elegantno rešenje jer tinejdžeri onda i dalje mogu da se obaveste o dešavanjima i da komuniciraju sa drugovima, a da telefon ne postane centar njihovog interesovanja.
Još jedno zlatno pravilo: niko, uključujući tu i odrasle, ne bi trebalo da spava sa telefonom u blizini. Mnogi iz aj-generacije, kao i milenijalci, rekli su mi da gotovo uvek drže upaljen telefon u toku noći i da ih cele noći bude obaveštenja i zvonca. Mnogo njih mi je reklo i da utišaju telefon preko noći, ali da ipak posežu za njim kad ne mogu da spavaju, pa čak i usred noći. To nije pravi recept za dobar san. Nije u pitanju samo stimulacija od strane telefona, već i svetlo koje on emituje: naši mozgovi, koji su evoluirali u odnosu na mozak pećinskog čoveka, interpretiraju to svetlo kao sunčevu svetlost i redukuju proizvodnju hormona koji omogućava san, melatonina, i tako nam još više otežavaju da zaspimo.
Šta ako koristite telefon kao budilnik, kao što to radi svaka mlada odrasla osoba i svaki tinejdžer sa kojima sam razgovarao? Odgovor je jednostavan: kupite jevtin budilnik. Tada vaš telefon, sa svim stimulativnim materijalom i svetlom koje vas razbuđuje, može biti ostavljen na drugom kraju sobe kada krećete na spavanje.
Pretpostavimo da vaš tinejdžer želi da otvori nalog na društvenoj mreži. Ukoliko želite da mu ograničite pristup na samo jedan, koji bi to onda bio? Prema većini stručnjaka, Snepčet. Prvo, većina tinejdžera sa drugovima deli snepove koji nestaju za nekoliko sekundi. Njih dele samo sa pojedinim prijateljima i prvo moraju da izaberu kome tačno žele da ih pošalju. Na taj način, to što dele nije izloženo pogledima i komentarima šire publike koja bi ih mogla lajkovati (ili ne), što je način na koji Instragram, Tviter i Fejsbuk funkcionišu. I ako neko poželi da podeli nešto sa širim auditorijumom, to može staviti u Snepstori. Čak i onda, Snepstori traje svega 24 časa.
Aplikacije za društvene mreže se menjaju brzo tako da će ove informacije možda biti već zastarele kada ih budete čitali. Ipak, generalni saveti će važiti: izaberite platforme koje omogućavaju kratke, pojedinačne objave, a ne one koje traže trajne, grupne objave. Objave namenjene očima većeg auditorijuma ohrabruju pažljivo biranje i udešavanje slike, odnosno pravljenje pedesetak snimaka da bi se dobio odgovarajući selfi, pažljivo razmišljanje kako da se nešto sroči i objavljivanje nečega samo da bi se dobili lajkovi. Ovo je dovoljno problematično i za odrasle, a kod tinejdžera može biti još gore. Snepčet, takođe, ne dozvoljava korisnicima da traže određene sadržaje, što znači da tinejdžeri imaju manje šanse da naiđu na neprikladne materijale. Nove aplikacije za „lajv čiling” (engl. live chilling – blejanje uživo), kao što je Hausparti (Houseparty), takođe mogu biti korisne – to je, u osnovi, video–čet za tri ili više osoba, koji omogućava tinejdžerima da se vide dok razgovaraju. Nije baš neposredna komunikacija, ali je bliže tome nego većina društvenih medija.
Svi mi, i tinejdžeri i odrasli, možemo se truditi da ostavimo telefon kada smo u društvu sa nekim. Neki prijatelji su ustanovili korisno pravilo: kada zajedno ručaju ili večeraju, svi utišavaju telefone i ostavljaju ih licem nadole na sredini stola. Prvi koji posegne za telefonom plaća račun. Mislim da bi to moglo biti sjajno pravilo i za odrasle.
Jedna osamnaestogodišnjakinja, koju su intervjuisali za Ameriken grls potpuno se odrekla društvenih mreža i, da, i dalje ima prijatelje. „Ponekad vodimo razgovore od desetak minuta u kojima ne mogu da učestvujem jer nisam videla tu objavu ili nisam gledala video, ali se ipak ne udaljavam. Ukoliko želim da upoznam nekoga, ne želim da to bude verzija koju su veštački stvorili i onda postavili na netu … Koliko može biti važno šta je Meri juče postavila na Instagramu? Ako želim da je upoznam, nazvaću je i pozvati da se nađemo.” Ona kaže da nema nekih univerzalnih rešenja, ali zaključuje da nam „Društvene mreže … ne ispunjavaju život. Ljudi ne dolaze do sreće pomoću njih, već samo do privlačne slike života.”
Telefoni nam omogućavaju da snimamo svoje živote, ali nekad se ispreče između nas i života. Hoćete li se svega sećati kroz objektiv foto – aparata ili na osnovu onoga što ste videli svojim očima? „Okruženi ste telefonima kud god se maknete”, rekla je za univerzitetske novine Aleksandra Li (Alexandra Lee) sa prve godine Univerziteta Džordžije. „Niko više ne može da samo bude prisutan. Istog trenutka kad se nešto iole zabavno desi, svi vade telefone i snimaju.” Vašington post je nedavno opisao porodicu u kojoj najmlađe dete od četiri godine redovno raspravlja sa ukućanima da li to što rade treba staviti na Jutjub. To nije pravi način da se učestvuje u životu.
Umeti ostaviti smartfon je, takođe, od krucijalne važnosti za studiranje i rad. Ljudski mozak ne može toliko da deli pažnju. Možemo usredsrediti pažnju na samo jedan kognitivni zadatak u jednom trenutku. Ukoliko pokušamo da radimo dve stvari koje zahtevaju našu svesnu pažnju, moramo je usmeravati čas na jednu, čas na drugu stvar, što oduzima vreme i sve produžava. Mark, koji studira informacione tehnologije na koledžu, slaže se da „ukoliko želite da se fokusirate na štivo, ne možete deliti pažnju”. Njegova tehnika je da uči prilježno dvadesetak minuta „a onda, bez obzira šta radim, napravim pauzu od pet minuta. Proverim Fejs, proverim Instagram, Tviter. Onda mi se upali drugi alarm i kaže: ,Ej, pazi, vreme je da se vratiš na posao”. Malo bih usavršila Markov plan – ako vam ide rad ili učenje, nemojte stati posle dvadeset minuta. Sačekajte dok ne osetite da vam popušta pažnja ili da ste umorni, maksimum 45 minuta, a onda napravite pauzu. Ali njegovo pravilo od pet minuta za ostale stvari je dobro. To bi trebalo da vas spreči da dublje zabrazdite u divljinu društvenih mreža ili da se predugo zadržite gledajući slajdšou „Zašto Holivud više ne daje uloge Brendanu Frejzeru”. Poenta je u tome da, ako pokušavate da radite ili učite, ostavite telefon dalje od sebe i držite se podalje od Gugla i imejla što duže možete. Ako to ne uradite, prekidaće vas objave i obaveštenja sve vreme i neprestano ćete pažnju preusmeravati sa jedne stvari na drugu. To je najlakši način da vam prođe ceo dan i da na kraju shvatite kako ništa niste uradili.
Sve u svemu, ključ je u umerenosti, i za tinejdžere i za odrasle. Koristite telefon za sve kul stvari koje na njemu nalazite, ali ga ostavite i budite u sadašnjem trenutku koliko god možete. Ako morate, koristite aplikacije koje vas drže podalje od društvenih mreža. Odredite sebi vremenske okvire za učenje ili rad kada vas telefon neće ometati. Ne spavajte s telefonom i ne stavljajte svoje obnažene slike na njega. On vam nije ljubavnik. Ne usmeravajte neprestano pažnju na njega kada ste u društvu sa nekim. Nije vam on najbolji prijatelj.
INTERNET GENERACIJA
Dr Džin Tvengi
Dezorijentisanost dece u digitalnom dobu
Džin Tvengi
ŠTA KADA DECA ZAMENE STVARNI SVET ZA VIRTUELNI?
Kako je nastala internet ili aj-generacija?
Šta usporava socijalni i emocionalni razvoj mladih?
Zašto su “pametni-telefoni” toliko promenili svet mladih?
Kako virutelna povezanost uništava emocionalnu povezanost u stvarnom životu?
Digitalna dezorijentacija: usamljenost, nesamopouzdanje, stid, strepnja, depresija …
Šta tu roditelji mogu i moraju da učine?
U SVETU KOJI SE BRZO MENJA, RODITELJI MORAJU BRŽE DA UČE
Tvengijeva u novoj knjizi analizira fenomen detinjstva prožetog uticajem interneta, što utiče na sve aspekte života moderne dece – od društvenih odnosa do mentalnog zdravlja – pokazujući da su oni istovremeno fizički najsigurnija i psihički najranjivija generacija, zastrašujuće nespremna za odraslost.
Jovana Papan, urednik sajta Detinjarije.com
Izvor: Detinjarije.com
