„Zlostavljana deca često više krive onog drugog roditelja, koji nije reagovao. Imala sam pacijenta koga je zlostavljala majka, a otac je bio posmatrač. I ona je bila više ljuta na svog oca nego na majku. Ali češći je scenario u kome je muškarac zlostavljač – otac, ili deda, a majka se prosto zamrzne i ne reaguje. Deca-žrtve više besa usmeravaju na tog roditelja koji nije reagovao nego na onog koji ih je zlostavljao.
Zlostavljač ih bar tretira kao neki važan objekat. Ima neki odnos sa njima. Kada neko odbija da ima odnos sa vama, to je gore nego biti povređen. Biti ignorisan, biti ugrožen zato što nekog nije briga – to zadire u našu najsuštinskiju potrebu za vezanošću, za opstankom.
Svi smo rođeni nesposobni da preživimo bez drugih. I ako neko ne obraća pažnju na nas, to je opasnije nego da obraća pažnju na loš način. To bezizražajno lice je drugi oblik zlostavljanja – zanemarivanje. Naučnici koji su istraživali traume, utvrdili su da je zanemarivanje čak zloćudnije nego zlostavljanje.“
Nensi Mekvilijams, psiholog i psihoterapeut
Izvor: Psychiatry & Psychotherapy
