Zaljubljivanje, uzvraćena zaljubljenost, zabavljanje, ozbiljna veza, brak, porodica, srećni do kraja života – scenario je koji uspe da realizuje samo manji broj ljudi
Foto: Pixabay
Autor: Zoran Milivojević
Sudeći po narastajućem ljubavnom haosu unutar zapadne civilizacije, u nečemu ozbiljno grešimo. Jedna mogućnost je da naš dominantni model biranja partnera nije dobar. Zato ćemo sagledati i preispitati postojeće modele biranja i sparivanja. Kako naša lična uverenja ne bi uticala na naše zaključke o ovim modelima, najbolje je da se stavimo u ulogu antropologa koji posmatra neko pleme ili nekog vanzemaljca koji posmatra život na zemlji.
U savremenoj zapadnoj civilizaciji ljudi biraju tako što se zaljubljuju. Scenario koji bi trebalo da se desi je: zaljubljivanje, uzvraćena zaljubljenost, zabavljanje, ozbiljna veza, brak, porodica, srećni do kraja života. Samo manji broj ljudi uspeva da realizuje ovaj scenario, većini to ne uspeva. Uprkos tome što ne daje dobre rezultate, ljudi se drže ovog scenarija jer misle da tako mora i da je tako prirodno. U njemu nema ništa prirodno jer je on kulturni obrazac, produkt masovnih medija i masovne kulture. Od rođenja neke osobe pa do njene 16 godine, njeno nesvesno biva zapljusnuto ovakvim predstavama o ljubavi bar tri do četiri hiljade puta.
Sve više razvoda i patnji
Ovaj model se pre stotinak godina proširio iz elitnih slojeva na narodne mase, prvo zahvaljujući ljubavnim romanima u kojima je ljubav predstavljana kao važnija od života, a konačno je zavladao zahvaljujući filmskim ljubavnim narativima sa srećnim krajem.
Problem u modelu zaljubljivanja je što su ljudi kolektivno pobrkali ljubav i zaljubljenost. Dok je ljubav trajno i stabilno osećanje, zaljubljenost je nestalno osećanje. Ljubav je zasnovana na stabilnom emocionalnom vezivanju, a zaljubljenost je zasnovana na krhkoj idealizaciji. Porodica kao osnova društva bi trebalo da bude stabilna. Od kako su muškarci i žene počeli da zasnivaju porodice na osnovu krhke idealizacije i nestalne zaljubljenosti, porodice su postale nestabilne, a sa njima i celokupno društvo.
Kako zaljubljenost, statistički posmatrano, najčešće vodi u razočaranje, ljubavni život je postao veoma komplikovan: veze su kratke i nestabilne, sve je više neverstva, raskida i razvoda, previše je ljubavne patnje, usamljenih, žena koje mogu da nađu dostojnog oca svog deteta, sve je manje dece, itd. Ako je izbor partnera kao prvi čin u procesu pogrešan, sve što sledi je takođe pogrešno.
Drugi model biranja partnera je takozvani ugovoreni brak i on je karakterističan za azijske, afričke i islamske civilizacije. On je do nedavno bio prisutan i u Evropi, pa i kod nas do prve trećine 20. veka. U tim kulturama brak se smatra pravno-ekonomsko-biološkom kategorijom, a mladi su od detinjstva pripremani za scenario da će im roditelji pronaći supružnika sa kojim će zasnovati porodicu i ostati zajedno do kraja života. Kada posmatramo ugovorne brakove, često mislimo da u njima nema ljubavi. To je pogrešno, jer se ljudi emocionalno vezuju za supružnika, tako da ljubavi ima, ali nama je to čudno zato što u ovom obrascu nema zaljubljivanja. Ovaj model je superiorniji od modela zaljubljivanja zato što su brakovi trajni i stabilni, i zato što se u ovim porodicama rađa mnogo više dece.
Novo rešenje
Dakle, kada bi vanzemaljac upoređivao „moderne” i „primitivne” zajednice, verovatno bi zaključio da je u ovim drugim model sparivanja daleko superiorniji. To nikako ne znači da se zalažemo za uvođenje ovog modela kod nas. Pojedinci su osvojili svoje pravo da samostalno biraju partnera, i u to pravo ne treba dirati, već treba pronaći novi, emocionalno inteligentniji model biranja i sparivanja, koji će biti stabilniji, konstruktivniji i produktivniji od biranja zaljubljivanjem. Stopa rađanja u zapadnoj civilizaciji je toliko niska, da će mnogi narodi, ako se ništa ne promeni, nestati u ovom veku.
Ako je čovek sa zapada do sada prepuštao svojim nesvesnim procesima („srcu”, „hemiji”, intuiciji itd) da mu nađu odgovarajućeg partnera, i ako to nije donelo dobar rezultat, onda je verovatno najbolje da udruži svoje svesne i nesvesne procese, to jest da spoji „srce” i „mozak” kako bi bolje izabrao osobu sa kojom želi da provede život. Čini se da nema važnijeg zadatka za „ljubavologe” od definisanja novog emocionalno inteligentnijeg načina biranja.
Izvor: Politika
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: ŽIVOTARIJE
Zoran Milivojević za „Politiku”: Hrabrost u svakodnevnom životu
Nečija hrabrost je osobina koja dolazi do izražaja u teškim vremenima u kojima je ugrožen ljudski život: elementarne nepogode, rat itd. Međutim, da li je hrabrost osobina koja je potrebna...
“Radim od kuće, a pare mi samo nestaju, mislila sam uštedeću, ali trošim više nego pre”
Pandemija korona virusa promenila je naše života iz svih uglova, a njen uticaj na kućni budžet bio je neizbežan. Sećate se sigurno gužvi u prodavnicama hrane s početka zdravstvene krize....
Odgajanje mog sina zajedno sa bivšim mužem je najteža stvar koju sam ikada uradila
"Godinama čekam da neko otvoreno kaže kako to izgleda kada razvedeni roditelji odgajaju dete zajedno." Godinama čekam da neko otvoreno kaže kako to izgleda kada razvedeni roditelji odgajaju dete zajedno....
Mamina mama je više vezana za unuke od tatine mame, kažu istraživanja
Imati unuke pravi je dezert života, pročitala sam jednom. Gledajući svoje roditelje kako u mojoj deci uživaju, potpuno shvatam ovu izreku. I to, baš uživaju. Upijaju svaki trenutak, kao da...
Nema komentara.