Zoran Milivojević: Internet u dečijoj sobi – „ulica“ u kući

Piše: Zoran Milivojević

Ovakva praksa stvara različite opasnosti za dete, jer ono nije u stanju da upravlja svojim željama – igrati neku digitalnu igricu je mnogo uzbudljivije i prijatnije nego igrati se sa prijateljima. I zbog toga dete navaljuje na roditelje da što duže igra, pokazuje im da je nesrećno ako mu ne dozvole i slično. Na taj način, mnogi roditelji koji popustljivo vaspitavaju decu, ne nauče ih da se obuzdavaju, i cela stvar se pretvara u zavisnost od digitalnih igrica. Ova deca odbijaju da idu na spavanje, jer još malo hoće da se igraju, a prva stvar koju rade ujutro je nastavljanje sa igrom, tamo gde su stali.

Međutim, prava opasnost za decu se krije kada otkriju internet. Obično se događa tako da dete koje je naviklo da igra igrice počinje da ih igra „onlajn“, dakle preko interneta. A kada nauči da se kreće internetom, mali je korak do porno sajtova i društvenih mreža. Informacije na koje dete nije spremno, pa još ako do njih dolazi u tajnosti, bez mogućnosti da ih proveri sa roditeljima, mogu ostaviti negativne posledice na stavove osobe koja se formira. Slično je sa društvenim mrežama, jer tamo dete ulazi u odnose da različitim ljudima, od kojih neki mogu imati loše namere, lažne profile, mogu biti odrasli koji se kriju iz profila deteta i slično.

Pitanje koje se postavlja je – šta kad dete od 8 godina dođe iz škole i pita zašto svi njegovi drugari imaju profile na fejsbuku, a ono nema? Kako sačuvati dete od preranog „hvatanja“ u društvene mreže, a da pritom ne ostane izolovano od društva?

U osnovi postoje dva moguća problema – jedan je zavisnost od fejsbuka ili neke druge društvene mreže, a drugi je da dete postane žrtva zloupotrebe fejsbuka.

Kada je u pitanju zavisnost, tada roditelji treba da vode računa da dete ne provodi previše vremena na fejsbuku. To se odnosi i na ono vreme koje dete provodi bez znanja roditelja. Udobno je biti u svojoj sobi, a istovremeno i na virtuelnoj društvenoj žurki koja se zove fejsbuk. I zato postoji opasnost da dete zameni virtuelni svet za stvarni, jer se u virtuelnom svetu bolje oseća. A tu se pojavljuju i virtuelne zaljubljenosti, virtuelne pakosti, osvete, mobing i slično. I zato je veoma važno da roditelj i dete obave razgovor na temu razlike stvarnog i virtuelnog sveta. Najlakše je sa onom decom kojoj su roditelji u nekom ranijem uzrastu postavili „digitalne granice“, tako da se ono može samokontrolisati kada je fejsbuk u pitanju.

Opasnosti društvenih mreža su različite, i roditelj treba da o njima razgovara sa detetom. Takođe treba da ga poduči nekim osnovnim pravilima koja smanjuju rizik. To uključuje savete o tome da ne daje broj svog telefona, da ne otkriva gde stanuje, da se ne dogovora za sastanke uživo sa ljudima koje je upoznalo preko fejsbuka. Glavna stvar je da je fejbuk zabava, i da ne treba verovati onome što piše na statusima različitih ljudi.

Ovako pripremljeno dete, koje fejsbuk koristi umereno, jednom ili dva puta na dan, po desetak minuta, neće postati žrtva socijalne mreže. Kada ono inisistira da mu roditelji nešto dozvole zato što „to svi rade, a samo ono ne može“, roditelj u to ne treba da veruje. Slobodno može da kaže: „Možda drugima dozvoljavaju njihovi roditelji, ali ja tebi ne dozvoljavam“. Slabost savremenih roditelja je što su u neopravdanom strahu da ih deca neće voleti, pa iz tog straha popuštaju. Danas sasvim dobro znamo da popustljivo vaspitanje kasnije daje veoma loše rezultate. I zato se ne ustručavajte da detetu postavljate „digitalne granice“. Granice i služe tome da nešto što ne bi trebalo, i ne uđe unutra. A kada dete ima pristup internetu u svojoj sobi, to je kao da vam je ulica ušla u kuću. Granice donose sigurnost, i kao osećanje i kao stvarno stanje.