Kako je često smeh na sopstveni račun ismevanje samoga sebe, podsmevanje samom sebi, to ga čini jednim oblikom izražavanja prezira prema sebi.
Piše: Zoran Milivojević
Nekada se u grupi dece ili razredu izdvaja jedno dete koje koristi svaku priliku da druge zabavi, zasmeje. Tipično je da druge zabavlja različitim „štosovima” koje izvodi na svoj račun, pa i onda kada je to neumesno. Time što je okrenulo oštricu svog humora prema samom sebi, svojoj „gluposti” i „trapavosti”, ono je postiglo da njegov humor ne ugrožava prisutne, već ih zabavlja. Kako ostala deca – publika – vole da se zabavljaju, ovakvo dete često uđe u jednu grupnu, to jest društvenu ulogu zabavljača – ulogu dvorske lude ili glupog avgusta.
Zašto se ovakvo dete ponaša na opisani način? Mala deca razmišljaju u slikama, na konkretan, neapstraktan način, tako da nauče da ih onaj ko pokušava da ih zasmeje i zabavi – voli. Kada dete otkrije da i ono može druge da zasmeje, ono smeh druge osobe doživljava kao znak ljubavi prema njemu. Ono razmišlja: „Smeju mi se, dakle vole me jer činim da im bude prijatno.” A kada deca odrastu, ono što nazivamo „unutrašnjim detetom” odrasle osobe često nastavlja da koristi opisani način zabavljanja drugih.
Šta nije u redu u tome da neko na ovaj način zabavlja ljude oko sebe? Šteta koja nastaje se tiče same osobe koja zabavlja, jer ona, ismevajući samu sebe, odbacuje svoje samopoštovanje. Njoj je važnije da bude prihvaćena, nego da bude poštovana. Time što se ludira, ona žrtvuje samopoštovanje, kako bi ostvarila prihvaćenost i voljenost. Ali ni prihvaćenost od publike nije stvarna voljenost, jer je publika prihvata delimično, samo u okviru uloge koju igra, a ne kao celovitu osobu.
Kako je često smeh na sopstveni račun ismevanje samoga sebe, podsmevanje samom sebi, to ga čini jednim oblikom izražavanja prezira prema sebi. Osoba koja ismeva samu sebe jeste podeljena na onaj deo koji ismeva i onaj deo kojem se ismeva. Ona istovremeno zauzima ulogu i duhovitog agresora i tupave žrtve. To čini jer ima izvesnu psihološku dobit od takvog načina predstavljanja sebe.
Time što u kritici same sebe predupredi druge, ona ih sprečava da oni budu ti koji će je prvi ismevati. Osoba se poistovećuje sa agresorom. To znači da osoba prvo pretpostavi kakav negativan stav će drugi ljudi da imaju prema njoj, a onda, u njihovom prisustvu, sama sebe osuđuje zastupajući taj stav. To je kao kada se neko žali drugima na to kako je u nekoj situaciji bio glup, a drugi misle da on i nije tako glup čim je uvideo svoju glupost. Predstavljajući se kao sopstveni agresor, osoba povećava verovatnoću da će je drugi prihvatiti.
Ključno je razlikovati da li se osoba smeje sebi ili svom postupku. Smejanje na sopstveni račun je zdravo kada se neko distancira od svojih postupaka, ali je često samopreziruće distanciranje od samoga sebe. I zato, oprezno.
Sta je sa Čarli Čaplinom, Stanio i Olio ali i svi nasi humoristicki glumci. Na kraju, šta je sa Nusićevim komedijama?! Izgleda da profesoru humor nije jača strana! Stalnom je nesto ukalupljeno i bezi od humora!
Šta je sa Čaplinom, Staniom i Olijem i sa svim našim humoristima. Da li to važi i za np Čkalju i Miju. Nije valjda i Nušić pisao da bi ponižavao ljude? Očigledno da profesor nije jači na humoru i da je sve uglavnom ukalupljeno.
Sasvim lepo rečeno.°
@dan – Da li ste uopšte čitali o čemu se radi u članku, ili a priori napadate profesora? Na koji način ste došli do Nušića? Čaplina još i da razumem, ali Nušić?! Pobogu!