Piše: dr Zoran Milivojevć
U našoj kulturi veoma su retki oni roditelji koji ne vole, ne prihvataju vlastitu decu. Kada bebu iz porodilišta dovedu u porodicu, ona postaje emotivna kolevka bliskosti i prihvatanja. Sve osobe koje okružuju dete poručuju mu na ovaj ili onaj način da ga prihvataju, da žele da mu bude dobro, da ga vole. Zato dete stiče uverenje da je normalno stanje da ga svi prihvataju. Ako se roditelji, koji su se naljutili zato što je dete uradilo nešto loše, malo distanciraju, dete se uplaši da ga manje vole i prihvataju, tako da pokušava da „povrati” ljubav i prihvatanje.
Kada izađe u javnost, dete koje veruje da, ako je ono zaista dobro, da ga svi ljudi i sva deca moraju prihvatiti, doživljava „traumu javnosti” kada shvati da ga mnogi ne primećuju. Tada neka deca stvaraju kompleks niže vrednosti, od koga se brane fantaziranjem o velikim delima zbog kojih će ih jednog dana svi zavoleti. Očekujući prihvatanje, mnogi pasivno čekaju da im drugi priđu, osećajući patnju što nisu dovoljno zanimljivi, lepi, duhoviti da bi bili neodoljivo privlačni. Drugi su aktivni i prilaze pokušavajući da šarmiraju sve one koji na njih ne obraćaju pažnju.
U odraslom svetu živimo okruženi sa tri tipa ljudi: onima koji prema nama imaju pozitivan odnos, onima koji prema nama imaju negativan odnos i onima koji prema nama nemaju nikakav odnos. Emotivno odrasti znači prihvatiti ovu činjenicu i razviti socijalne veštine koje nam omogućuju da funkcionišemo sa sve tri grupe ljudi. To je sasvim različito od početne dečje fantazije da ako smo dovoljno dobri, onda će nas svi ljudi prihvatiti i prema nama imati pozitivan odnos.
