Ma koliko neki roditelj voleo da radi, on treba da zna da je rad svakom detetu pa i njemu kada je bio dete bio neprijatan. Kako onda nastanu radne navike?
Potrebno je da roditelji poznaju psihologiju malog deteta da bi mogli da ga razumeju, da mu objasne stvari na onaj način na koje ono može da razume, da predvide njegovu moguću reakciju, i naravno, da što bolje utiču na njegov razvoj. To je posebno važno za razvoj radnih navika, koje su prema nekim istraživanjima mnogo važnije za uspeh u kasnijem životu nego druge osobine ličnosti.
Detetove potrebe i želje
Mala deca veruju svom telu, odnosno onome što osećaju u telu. Na primer, kada telo pošalje signal „žeđ“ dete intuitivno zna da je tada potrebno piti vodu ili drugu tekućinu. I dok ovaj sistem sasvim dobro funkcioniše kada je u pitanju zadovoljavanje detetovih potreba, problem nastaje onda kada su u pitanju detetove želje i drugi motivi. Jedan od načina da se razlikuju potrebe od želja je da kada dete ima neko htenje da se zapitamo da li će njegov život biti na bilo koji način ugrožen ako mu uskratimo ono što hoće. Ako je odgovor da, reč je o potrebi, a ako je odgovor ne, o želji.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Savet stručnjaka: Imam veliki problem da se usprotivim želji roditelja
Dragi čitaoci, započeli smo novu rubriku “Faktor iznenađenja” u saradnji sa Razvojnim centrom za decu i odrasle “Faktor”, koji okuplja vrsne stručnjake koje se bave razvojem dece – psihologe, pedagoge, defektologe, pedagoge, psihoterapeute,...
Licemer si ili roditelj? Izbor je tvoj!
Piše: Snežana Golić, pedagog Nostalgični tekstovi i slike nasmejane dece 60-ih, 70- ih, 80- ih... preplavljuju internet i izazivaju žal za igrom u blatu i sl. Pitam se, ko je...
Zašto bi roditelji trebalo da deci pokazuju svoja prava osećanja?
Neki roditelji stalno nastoje da pred decom kriju svoja negativna osećanja, a pojačavaju pozitivna. Novo istraživanje je pokazalo da roditelji koji stalno glume da su srećni, čineći to za dobrobit svog deteta,...
Zoran Milivojević: Sindrom uspešnog oca
Autor: Zoran Milivojević Retki su oni roditelji koji nisu ponosni na uspehe svoje dece. To je još snažnije izraženo kada ona odrastu i kada su, kao odrasli sinovi i kćeri, uspešni...
A kako su rasli veliki naucnici koji dok su bili mali nisu ni imali neku ozbiljnuz skolu. Faradej, Pupin, Tesla, njih niko nije jurio da uce! Jedna od posledica profesorovog ubedjenja je i da deca zamrznu nauku koja im se servira kao nesto neprijatno. Zadovoljstvo znanja i vestina je cilj za koji se treba pomuciti! Da ne pominjem da Vincija i Mikelandjela koji nikako nisu bili po profesorovom kalupu, totalno suprotni. Ko zna kako bi danas prosli zajedno sa np Teslom?!
Procitajte:
https://www.detinjarije.com/najmladi-srpski-bloger-otvara-skolu-koja-nikom-nece-biti-dosadna/
Suprotno od gornjeg teksata!
Ura za neukalipljene ili nprilagodjene.Oni pokrecu svet
Procitaj i:
https://www.detinjarije.com/kako-je-izumiranje-igre-dovelo-mentalnih-poremecaja/
Volela bih da se potpuno slozim sa Vama. Medjutim, iz sopstvenog iskustva moram reci da uspostavljanje radnih navika nije isto kod svakog deteta. Npr. Vas nacin sam nesvesno primenila na svom starijem detetu ( cerki, 17god.) funkcionise besprekorno.. medju najboljim je djacima, cak i sada u srednjoj skoli.. to ne mogu reci i za sina (13). Potpuno isti princip prinude u ucenju i ukalupljenja, apsolutno nije doneo nikakve rezultate. Desilo se to da je na mene gledao kao na sadistu i nekoga ko mu u stvari ne zeli dobro.. cak sam i taktiku promenila zeleci da ucim sa njim i gradivo mu ucinim zanimljivim.. opet nije upalilo.. nas visednevni rad nije se projektovao na ocene… Radio.. ne radio, bio je vrlodobar. Eto.. posle svega ..pitam se jedam li pogresila sto nisam bila istrajnija. Pritom treba napomenuti da je starije dete osobenjak, manje drustvena, dok je mladje neko kog zaista svi vole.. drugovi.. u skoli svi od tetkice, nastavnika.. do direktora..
Smatram da su oboje dobili podjednak tretman, ali nisu usvojili na isti nacin, tako da dobih od dece dva ekstremna slucaja. Jedan vredan, koji nista ne prepusta slucaju, ima cilj prema kome ide.. i drugi opusten, koji se oslanja iskljucivo na svoju inteligenciju i dozvoljava sebi neizvesnost kada je rad i skola u pitanju..
Zaista bih volela da mi neko kaze.. postoji li nacin da se navike decaka ikako dovedu u red, a da se njegova priroda, dobrota i empatija prema ljudima ne promeni.. jer on jeste takav.. voli ljude, brizan je i vrlo drag svojoj okolini
Tamara, muž i ja samo dvaput pročitali vaš komentar i prosto mi je teško da poverujem da tako razmišljate 🙁 Vi za vrlodobrog učenika kažete da njegovo učenje “apsolutno nije donelo nikakve rezultate”, da “ste negde pogrešili”, da njegove navike “nisu dovedene u red”… Vrlodobar je, aman! Vi govorite o njemu kao da ima sve jedinice i dvojke. Za vas su odlično i vrlodobro dete “dva ekstremna slučaja” (!), kao da funkcionišete isključivo u tom rasponu između ta dva, za vas ništa manje ne postoji, odmah je to “greška”. Nije ni čudo što vas doživljava kao da ga mučite, pa sjašite s njega, šta ste mu se popeli na glavu svojim ambicijama. I, molim vas, ne poredite to predivno stvorenje sa njegovom “vrednom” sestrom kod koje “sve funkcioniše besprekorno”… Uživajte i vi malo u njemu, kao što vidim da uživaju svi drugi. Rekli ste da biste “zaista voleli da vam neko kaže”, pa, eto, rekla sam vam… Svako dobro.
Jeste, bas dete koje zivi u nekom plemenu i u kontaktu je sa prirodom, mora da se juri kako bi isao sa tatom u lov. Prvo smo mi odrasli ucinili rad neprijatnim, a onda smo poceli da trazimo i od dece da postaju deo toga. Ovim metodom nastaju vukovic, koji ne znaju sta da “upisu”, jer su zaboravili kako je to iskreno uzivati u onom sto radis.