Opštepoznato je da je način vaspitavanja deteta povezan sa njegovim budućim karakterom, strukturom njegove ličnosti. Do polaska u školu, dakle do šeste, sedme godine, roditelji kao glavni nosioci vaspitanja imaju najznačajniji uticaj na razvoj detetovih psihičkih struktura.
Detetu su potrebni pokazivanje ljubavi i disciplinovanje. Kada mu roditelji pokazuju ljubav ono razvija pozitivnu sliku o sebi i osećanje lične vrednosti.
Uz „ne” i „moraš” uči se dopušteno
Kada ga disciplinuju govoreći mu „ne” i „moraš”, uz povremenu negativnu posledicu kada dete neće da posluša, roditelji ga uče šta je dopušteno, a šta nije, kao i šta su njegove obaveze. Za razliku od pružanja ljubavi, disciplinovanje podrazumeva konflikt između detetove volje i volje roditelja. To je zapravo neizbežni konflikt između bioloških impulsa koji upravljaju detetom i društvenih zahteva koje nameću roditelji.
Upravo kroz proces disciplinovanja dete izgrađuje svoju unutrašnju moralnu strukturu poznatu kao superego ili unutrašnji roditelj. Na osnovu roditeljskog odnosa prema detetu ono izgrađuje svoj odnos prema sebi: pružanje roditeljske ljubavi vodi do samoljubavi, a disciplinovanje vodi ka samodisciplini.
U odnosu na pružanje ljubavi i disciplinovanje razlikujemo tri pojednostavljena modela vaspitanja. Kada roditelji optimalno pružaju i ljubav i disciplinu rezultat će biti dovoljno socijalizovana ličnost. Kada roditelji pružaju disciplinu bez pokazivanja ljubavi njihovo dete će izrasti u preterano socijalizovanu ličnost koja će se ceo život truditi da živi u skladu sa roditeljskim uputstvima kako bi dokazala da ipak zaslužuje ljubav. Kada roditelji pružaju ljubav bez uspešnog disciplinovanja dete će izrasti u samouverenu, ali nedovoljno socijalizovanu ličnost koja se neće podređivati ni društvenim normama ni autoritetima. Upravo među nesocijalizovanima će kasnije biti najveći procenat delinkvenata, uzimaoca droga i slično.
Kada u sve to uključimo statistiku, možemo videti kako se u različitim državama u relativno kratkom roku od nekoliko decenija smanjuje procenat roditelja koji vaspitavaju na jedan način, a povećava broj onih koji vaspitavaju na drugi način. U skladu sa tim menja se i slika „patologije” među decom i mladima.
Kada sam pre desetak godina u razgovoru sa mojim austrijskim kolegama obrazlagao na osnovu iskustva dugogodišnjeg supervizora vaspitača u slovenačkim popravnim domovima da se države na pogrešan način mešaju u vaspitavanje dece tako što roditeljima oduzimaju i autoritet i moć, i da će to dovesti do dugoročnih negativnih posledica, većina se nije složila sa tim. Bili su veoma ponosni što je Austrija roditeljima zabranila svako, pa i najmanje telesno kažnjavanje dece. Nedavno je objavljena statistika o maloletničkoj delinkvenciji koja je veoma zabrinula austrijske političare. U grupi dece delinkvenata ispod deset godina starosti registrovano je 990 dece, što je porast od 30 odsto u odnosu na 2017. Jednogodišnji porast ukupne maloletničke delinkvencije je šest procenata. Kao i obično, umesto da se problem sagleda šire i dublje, polemika se trenutno vodi oko kažnjavanja: da li kažnjavati roditelje ili spustiti granicu kažnjivosti dece sa 14 na 12 godina.
Opet podrška agresivnim i nervoznim roditeljima ! Nekada se ovako pravdalo i nasilje nad ženama i većina muškaraca je bila da žene nekada zasluže. Sada, na sreću nije više tako ! Poziv na modrenje dece, na žalost najčešće male. „Skinu me golog, pa udaraju, mama štapom a otac kaišem“ kako kaže jedna od žrtava.