Poznato je da se ljudski mišići prilagođavaju onim aktivnostima za koje ih koristimo. Ako ih često koristimo za neke aktivnosti koje se ponavljaju, a koje zahtevaju snagu, mišići rastu – hipertrofiraju. Ako ih duže vremena ne koristimo, oni atrofiraju. Na taj način se naš mišićni sistem prilagođava našim aktivnostima.
Na vrlo sličan način funkcioniše i ljudski mozak: one radnje koje ponavljamo dovode do toga da se umnožava broj veza (sinapsi) između nervnih ćelija u nervnim putevima koji se koriste za datu aktivnost. Kada duže vremena te radnje ne ponavljamo, broj sinapsi se smanjuje. Drugim rečima, mozak se ponaša kao mišić: ako ga koristimo neuroni se bolje povezuju, a ako ga ne koristimo, smanjuje se broj veza. Ova osobina mozga da ekonomiše u prilagođavanju zahtevima naziva se neuroplastičnost.
Spoljna simulacija
U mozgu malog deteta postoje brojni urođeni programi, ali i veliki broj nervnih ćelija koje tek treba da izgrade međusobne veze i uspostave nervne puteve. Koji će nervni putevi u mozgu biti izgrađeni zavisi od spoljašnje stimulacije: ono što je stimulisano se izgrađuje i održava, a ono što nije, ne izgrađuje i smanjuje. Kako mozak bebe ili malog deteta najviše stimulišu roditelji, njegova organizacija nije rezultat prirode, već je on „socijalni mozak”.
Napretkom tehnologije i posledičnim ulaskom različitih sadržaja preko digitalnih ekrana u svet dece, postavilo se pitanje kako produžena izloženost digitalnim sadržajima utiče na razvoj dečjeg mozga. Mark Prenski je 2001. godine razvio tezu o digitalnim urođenicima i digitalnim došljacima. Pod došljacima se smatraju oni rođeni pre 1985. godine, čiji mozak se razvio bez prisustva digitalnih ekrana, i koji su počeli da koriste digitalnu tehnologiju nakon što im je mozak već bio formiran. Digitalni urođenici su oni koji su se rodili nakon te godine, tako da su rasli i razvijali se uz digitalne ekrane. O nekim negativnim aspektima rasta uz digitalne ekrane pisao je neuronaučnik Geri Smol u knjizi „Internet mozak”, koja je objavljena kod nas. A o tome kakve je negativne promene u generaciji mladih izazvala pojava „pametnih” telefona, dokumentovala je Džin Tvengi u knjizi „Internet generacija”.
Suština cele priče jeste u tome da nam tehnologija olakšava mnoge aktivnosti, što za skrivenu posledicu ima „atrofiju” našeg mozga. Uzmimo za primer pojavu digitrona. Pre njega ljudi su mnogo bolje računali, koristeći olovku i papir. Nakon pojave digitrona mnogi nisu u stanju da bez njega izvrše osnovne matematičke operacije kao što su sabiranje ili množenje. Slično je i s memorisanim brojevima telefona. Nekada su ljudi znali napamet desetine telefonskih brojeva, a danas jedan ili dva. U tom pravcu je i nova filozofija podučavanja koja smatra da mladi ne treba da pamte podatke, već samo da znaju gde da ih potraže, ako im ikada zatrebaju.
Na opasnost atrofije naših mozgova zbog toga što naše mentalne funkcije sve više delegiramo raznim digitalnim pomagalima upozorio je neuronaučnik Manfred Spicer svojom knjigom pod nazivom „Digitalna demencija”.
Spicer je za primer uzeo korišćenje dži-pi-es uređaja na mobilnim telefonima koji nas navigavaju do željenog odredišta. Ukucate željenu adresu i samo pratite glas iz telefona koji vam govori kada i gde treba da skrenete da biste stigli do cilja.
Mozgu treba vežba
U vezi sa tim Spicer navodi jedno istraživanje koje se bavilo snalaženjem u prostoru. London je megapolis s preko 25.000 ulica, a oni koji žele da polože ispit za taksistu u Londonu moraju da ih sve nauče napamet za šta im treba oko dve godine pripreme. Oni koji su uspeli u tome u odnosu na one koji su pali na ispitu i na vozače autobusa, imali su za 50 odsto uvećanu strukturu u mozgu koja se naziva hipokampus, a koja je odgovorna za memoriju i orijentaciju u prostoru. To je potvrda ideje da je mozak „mišić” i da raste, ako vežbamo.
Preterano oslanjanje na digitalna pomagala ne samo da deluje atrofično na naše mozgove, nego smanjuje i naše mentalne sposobnosti. Nekoliko istraživanja je pokazalo da se poslednjih decenija smanjuje kolektivni količnik inteligencije, to jest da su ljudi pre pedeset godina bili inteligentniji od nas.
Kako smatra da delimično atrofirani mozgovi brže propadaju u starosti, Spicer smatra da će oko 2050. godine, biti duplo više demencija nego danas.
Izvor: Politika
