Zoran Milivojević za „Politiku”: Hrabrost u svakodnevnom životu

Junaci nisu oni koji se ničega ne plaše, već oni koji uprkos strahu ili nekom drugom obliku patnje čine stvari koje smatraju ispravnim

Nečija hrabrost je osobina koja dolazi do izražaja u teškim vremenima u kojima je ugrožen ljudski život: elementarne nepogode, rat itd. Međutim, da li je hrabrost osobina koja je potrebna i u svakodnevnom životu?

Na početku je potrebno odrediti šta je hrabrost. Jedan način gledanja na hrabrost jeste da se posmatra nečije ponašanje. Ako osoba uđe u neku visokorizičnu situaciju i uradi nešto što je po mišljenju drugih korisno za zajednicu i opšte dobro, to delo se smatra herojskim podvigom, junaštvom. Savremene definicije hrabrosti uzimaju u obzir i šta je ta osoba osećala tom prilikom. Hrabri ljudi nisu oni koji se ničega ne plaše – koji su neustrašivi – već oni koji uprkos tome što osećaju strah, urade herojsko delo. Drugim rečima, heroji se plaše, ali delaju uprkos tom strahu.

Doživljaj straha je unutrašnja informacija koja nam govori da je situacija rizična, da opasnost možda prevazilazi granice naših sposobnosti. Ljudi koji se ne plaše, koji su neustrašivi, nemaju tu informaciju i zato mnogo lakše ulaze u neprihvatljivo rizične situacije. Jedno istraživanje sprovedeno među alpinistima pokazalo je da neustrašivi češće nastradaju od onih koji doživljavaju strah u ekstremnim situacijama. Hrabre takođe razlikujemo i od „ludo hrabrih” koji potcene rizike ili ih nisu svesni, i zato pre ili kasnije postaju žrtva svoje hrabrosti.

Biti svoj znači pobediti strah

Kako bismo onda odredili hrabrost u svakodnevnom životu? Hrabri su oni ljudi koji, uprkos strahu ili nekom drugom obliku patnje, čine one stvari koje smatraju ispravnim. Takva definicija se može primeniti na brojne situacije u svakodnevnom životu, kao što je suočavanje osobe s nekom teškom bolešću. Može se reći da svakodnevni život zahteva određenu dozu hrabrosti.

Kako je nečija zona udobnosti prvenstveno zona sigurnosti, hrabar je svako ko je iz nekog razloga napusti da bi se okušao u nečemu novom. Ljudima treba hrabrost i onda kada moraju da donesu neku odluku, kada biraju između različitih izbora, a ne mogu tačno znati kakve posledice mogu nastati. Što je veća nečija vera u vlastite sposobnosti – vera da će se snaći i u nepredviđenim okolnostima – to je veća i hrabrost te osobe.

Hrabrost da se bude svoj podrazumeva da se ide svojim putem u životu, iako roditelji, prijatelji i drugi autoriteti smatraju da je taj put pogrešan. Hrabra je ona osoba koja sledi svoje želje, svoju viziju i svoje „srce”, koja veruje u sebe i bira da živi na onaj način koji je u skladu s njenim životnim vrednostima. Hrabar je svako ko započinje svoj lični biznis ili osniva svoje lično preduzeće. Hrabar je svako ko odlazi iz grada da bi živeo na selu ili odlazi na rad u inostranstvo. Hrabro je i kada se neko ko živi u nezadovoljavajućem braku odluči na razvod, iako ne zna tačno kako će posle razvoda živeti.

Ne kukavičluk, već konformizam

O nečijoj moralnoj hrabrosti govorimo onda kada se ta osoba zauzima za svoje vrednosti, za istinu i pravičnost. Ova vrsta hrabrosti označava osobe koje imaju integritet i koje ulaze u situacije u kojima bi mogle da budu odbačene ili šikanirane zbog toga što svoje mišljenje suprotstavljaju mišljenju autoriteta ili grupe kojoj pripadaju.

Psihičku hrabrost potrebno je pokazati kada se osoba bori sama sa sobom. To su situacije kada jedan deo nje ima iracionalni strah, a drugi deo nje preuzima „komandu” i vodi je u „opasne” situacije kako bi prevladala iracionalni strah. U psihoterapiji anksioznosti i fobija nije toliko akcenat na smanjenju nerazumnog straha, koliko u tome da osoba postane hrabrija i počne da čini ono čega se plaši.

Poznati egzistencijalista Rolo Mej ukazao je da u savremenom društvu suprotnost hrabrosti nije kukavičluk, već je to konformizam. Pod konformizmom smatramo onu osobinu kada ljudi gledaju samo svoj interes, svoju sigurnost i svoju udobnost zbog čega izbegavaju da kažu ono što zaista misle. Konformizam odgovara svakoj vlasti, tako da su veoma retki političari koji pozivaju građane da budu hrabri i aktivni, da misle svojom glavom.

Ako želimo da živimo boljim i zadovoljnijim životom, suočeni s izazovima svakodnevice, trebalo bi da pokažemo veću hrabrost. Ako decu učimo da i ona postanu razumno hrabra, svoj život možemo da učinimo znatno boljim, pravednijim i razumnijim.

Izvor: Politika

Podeli tekst: