Autor: Zoran Milivojević
Raspad tradicionalnih polnih uloga žene i muškarca bitno se odrazio na način na koji volimo, stupamo u ljubavne veze ili brak, zasnivamo porodicu. Promene u ulogama žene i muškarca su se odrazile i na uloge majke i oca. U tradicionalnoj kulturi majka je zadužena za pružanje ljubavi, a otac za disciplinovanje deteta. To je omogućavalo da deca dobiju od roditelja ono što im je potrebno za ispravan razvoj u odrasle samostalne ljude: ljubav i disciplinu.
Danas je sve više porodica u kojima se roditelji ne ponašaju kao mama i tata, već kao dve mame: kao ženska mama i kao muška mama. I on i ona se trude da detetu pruže što više ljubavi, što nekada dovodi do pravog takmičenja između njih. Dok je u savremenom vaspitanju princip ljubavi istaknut i stavljen u prvi plan, princip discipline, izraz očinskog i muškog je zanemaren.
Zašto je došlo do ove promene, i kako na buduće generacije utiče to što dobijaju puno ljubavi i premalo discipline?
Saznanja koje nam je u proteklih stotinu godina počela donositi psihoanaliza, bitno su uticala na naše kolektivno svesno i nesvesno. Opšteprihvaćena je činjenica da se deca koja od roditelja nisu dobila ljubav razvijaju u neurotične odrasle ličnosti. Ne želeći da prave tu grešku mnogi su poverovali da bi suprotno roditeljsko ponašanje – stalno pokazivanje i dokazivanje ljubavi – bilo ključno za razvoj deteta u samostalnu i mentalno zdravu odraslu osobu. Usmeravajući se na detetov doživljaj voljenosti, roditelji su otkrili da svaki pokušaj disciplinovanja koji kod deteta izaziva neprijatnost, ono doživljava kao znak nevoljenosti. Ne želeći da traumatizuju dete, roditelji su prestali da čine tri stvari od kojih se sastoji disciplina: da odbijaju detetove želje, da teraju dete da radi korisne ali neprijatne stvari i da ga kažnjavaju kada zasluži. Tako se iz savremenog vaspitanja izgubio očinski princip, a tate su preuzele materinski princip.
Dalja sudbina velikog broja dece koja su odrasla kroz vaspitanje u okviru ovakve ideologije „srećnog deteta” nam pokazuje da smo iz jedne greške otišli u suprotnu. Kao što ne valja način vaspitanja zasnovan na disciplini bez pokazivanja ljubavi, tako ne valja ni način vaspitanja u kome postoji pokazivanje ljubavi, ali bez discipline. Deci jeste potrebna ljubav, ali isto tako i disciplina.
Danas je jasno da razmažena i prezaštićena deca nisu dovoljno opremljena za samostalni život. Umesto u detetova osećanja, roditelji treba da gledaju u svoj udaljeni cilj: osposobiti dete za samostalni život u ljudskom društvu. Umesto da ga stalno usrećuju, treba da mu pomognu da samo sebi nađe sreću u životu.
Izvor: Politika
