Kupe voza Bar-Novi Sad, šestočlana ruska porodica i ja.

Oni ne znaju srpski, a ja ruski jezik. Sebično pomislih kako će nam biti „tesno“ zajedno. Ne zbog jezičke barijere toliko koliko zbog činjenice da je među njima dvoje dece (5 i 6 godina) i jedna beba od svega par meseci.

Nakon pola sata, počela sam da primećujem da mi energija raste, postaje mirnija i čudno blaženstvo da mi prožima telo. Nije mi puno trebalo da osvestim uzroke takvog stanja. Za punih 6 sati, koliko smo bili upućeni jedni na druge, mladi roditelji nisu povisili ton na svoju decu ne skidajući blagi osmeh sa lica.

Ogromna količina ljubavi, tolerancije, mira i razumevanja se presipala iz kupea, a ja sam spontano uranjala u nju i hranila se… Nesvesno sam počela da preispitujem sopstveno umeće roditeljstva, uviđajući gde sam grešila i šta je sve moglo na drugi način da bude realizovano. Koliko sam samo bila zahvalna na besplatnim lekcijama koje su mi se dešavale pred očima, a ujedno bile i potvrda ispravnosti mojih profesionalnih, pedagoških uverenja.

Gledala sam „ŽIVOT“ u kom deca ni jednog trenutka nisu uzela mobilni telefon u ruke, u kom jedu iseckane jabuke iz kese za užinu, u kom majka doji bebu slobodno, baš onako kako prirodnost nalaže, u kom se mladi ruski bračni par pogledom razume, a njihova deca „mačuju“ kačketima, crtaju i u pauzama dele zagrljaje i poljupce jedni drugima. Imala sam privilegiju da budem vaspitačica deci iz Rusije i ta iskustva opravdavaju ovo o čemu pišem. Smirenost, disciplina, hrabrost, tolerancija, otvorenost,odlučnost, prilagodljivost i čarobna doza dostojanstva krase ruske porodice.

Ako smo spremni, učićemo od njih… Ako nismo, živećemo u uverenju da je „batina iz raja izašla“ i sličnih mišljenja prožetim strahom i ljudskom glupošću… A to može biti opasno!

Izvor: Facebook/Sonja Vidić Tegeltija