Sećate se mnogopominjanog brkatog Banijca Nidže, tatinog druga iz mladosti, onog što je skoro otišao sa ovog sveta ostavši upamćen po izreci: „Baja, jesmo li ljudi ili kontejneri?“ E, pa, Nidžo je bio električar. Uvodio narodu struju, između ostalog. I kad nekome padne na um da menja nešto, da neki andrak ne radi po projektu pa uzme da se oko toga ubeđuje, Nidžo pokupi alat i ode.
Ima čovek teret odgovornosti na leđima i za svoju i za tuđu glavu, a nikad nije bio u poziciji moći ni nad kim, nikad nije odlučivao o životima. Ili baš jeste – tamo gde je uvodio struju.
Eto, o tom mislim dok gledam ovo zlo u Novom Sadu, jer to nije nesreća, to je baš zlo. Zlo je kad ne pokupiš svoj alat na vreme i kažeš – ako ćemo ovako, zemljače, ja ne mogu učestvovati. Ne treba tu velikih gestova spasavanja čovečanstva – samo ono što radiš čini čestito i odgovorno i već si time spasio čovečanstvo.
Nekoliko puta nedeljno kupim kartu na kojoj je polazna ili završna stanica Novi Sad. Decu vam poveravam više puta nedeljno. Poveravam ih vašim vozovima i vašim nadstrešnicama.
I da je svaki od vas Nidžo ja bih mirno spavala.
Ovako se disati ne da kad si mater, ćaća, sestra, brat, kum, prijatelj – ti vazda strepi za nekoga u društvu nepoverenja u kom je sve manje spremnih da po cenu da ne budu plaćeni pokupe svoj alat i odu. Onih koji za taj gest imaju znanja, integriteta i čestitosti. Jer kako vele u Nidžinom zavičaju – ljudi su gusto posijani ali rijetko niču.
Moja su deca mogla danas tuda proći da im nisu iskrsle obaveze. Mogla su, nisu pukom srećom, ali nečija jesu. Samo nas slamajte, svikli smo, toga se manje bojimo nego da kažemo – ovo je sranje, ja ovo ne radim, moje ruke i moj alat u ovom ne učestvuju.
Autor: Monja Jović
