O meni
Moje ime je Jasna Ličina, mr ph spec farmaceut, zdravstveni radnik, mama predškolca Andreja. Trenutno sam mentor stažerima, srednjoškolcima i osnovcima, posvećena aktivno treninzima, mogu čak reći pobornik zdravog načina života. Takođe usavršavam profesionalni engleski jezik. Aktivnosti u budućnosti su nova specijalizacija, usavršavanje znanja i vještina. A na privatnom planu priprema i usklađivanje životu jednog đaka prvaka.
Ja mama u 20/30/40-im – kako sam se snašla u novoj ulozi?
U ulozi majke sam se ostvarila u 27. godini, ni puno mlada, ni u nekim zrelijim godinama, negdje na sredini, ako uzmemo u obzir pomjeranje granice u rađanju prvog djeteta. Budući da smo i suprug i ja iz drugih država, baka i deka servis nam nije bio na usluzi, u skladu sa tim prilagođavali smo se datim uslovima. Rad u privatnom sektoru, vikendima, državnim praznicima, sve je to bio veliki izazov kako za nas roditelje tako i za Andreja. Čuvali su ga redom svi, prijatelji, djeca prijatelja, kumovi, koleginice. Često je moj saputnik na poslu, na putovanjima. Svim poznatim prevoznim sredstvima, moj „Pera putnik“ čini mi se odrastao prije vremena. Da bi mogao da se prilagodi svakoj situaciji, vandrednoj i nepoznatoj, naše vaspitanje je bilo malo spartansko, strožije, nekako je više ličilo na vaspitanje naših roditelja. Rad, red i disciplina, bez pitanja „a zašto“, slušanje starijih, i izvršavanje zadataka. Kod nas nije bilo faza tipa sad grčevi, sad rastu zubići, nije bilo vremena razumijevanju istih, nosili smo se sa tim kao sa nečim prolaznim – proci će samo, doći će druga faza i tako u krug. I tako smo i malo porasli pa je i lakše.
Po mom iskustvu, koje su prednosti i mane majčinstva u u 20/30/40-im?
Lično sam shvatanja da je majčinstvo individualna stvar, da ne postoji vodič, nema pripreme, nema uvoda. Sve zavisi od zrelosti osobe, o tome koliko zaista znamo sebe, šta želimo u životu i od života. Koliko smo spremni da se žrtvujemo, koliko da prihvatimo poraz, i krenemo dalje. Svedoci smo vremena koje i nije tako zahvalno za podizanje porodice, koje porodicu i ne stavlja u prvi plan. Žena ima bezbroj uloga, čini mi se sada više nego ranije, nameće nam se da budemo „naj“ mame, supruge, prijateljice,radnice, domaćice, sa tako malo vremena prvenstveno za sebe. Naravno da biti zreliji nosi iskustvo, znanje, ali to nije garancija i lakog snalaženja kao roditelj, a negdje kao mlad nemaš strahove starijih pa lakše „hendluijes“ sve te izazove. Karte se izmiješaju pa koju kombinaciju dobiješ sa njom se dalje nosiš.
Da li pamtim neke duhovite situacije u kojima sam se našla kao novopečena mama?
Ja sam mislila da je to tako lako, da tu nema mnogo pametovanja, pa sam bila u početku u šoku koliko tu treba ulaganja, požrtvovanja, strpljenja. Koliko moraš da daš sebe, da radiš na tom odnosu koje je dvosmjerna ulica, a da paziš da ne izgubis svoje ambicije i želje. Za uzvrat možeš da očekujes samo ljubav i poštovanje djeteta kao nagradu. Duhovitih situacija ima svakodnevno, oni su mali hedonisti koji tačno znaju šta hoće, znaju da se izraze, i da sve tvoje riječi ponove kad ne treba, i pred kim ne treba.
Ja sam čekala sve po redu, obrazovanje, stalan posao, finansijsku sigurnost pa možda i nisam pravi sagovornik za ovo pitanje. Onda kad smatrate da ste dovoljno samostalne u svemu, da možete da odgovorite izazovima, da želite dijete da vaspitavate u ovom vremenu sa svim stereotipima i zavrzlamama, onda se ostvarite. Svi smo drugačiji, drugačije vaspitavani, prioriteti i način postavljanja prioriteta nam je drugačiji.
Morate biti spremne jer nazad nema, uloga je za cijeli život, jer je ona izreka “ mala djeca mala briga…“ tako istinita.
Roditeljstvo iz mog ugla – čemu me je iskustvo naučilo i šta smatram najvažnijim u odnosu roditelja i deteta?
Povjerenje i povezanost, osjećaj pripadanja porodici, okrenutost jednih drugima po meni je veoma značajno. Vraćanje i gajenje pravih vrijednosti prije svega duhovnih, pa kulturoloških na kraju okrenutost ka obrazovanju, muzici i sportu je nešto krucijalno za rast i razvoj djeteta. Socijalizacija i odgajanje u skladu sa prirodom i u kontaku sa životinjama utiče na ličnost naših najmlađih. Treba ih podržati u svakodnevnim aktivnostima i pohvalititi njihov rad i uspjeh, ma koliko god sa našeg stanovišta nekad bio mali. Čini mi se da su ti mali ljudi pametniji od nas a da ih mi nekim našim strahovima, kompleksima, neostvarenjima u nekom stadijumu odrastanja „upropastimo“.
Detinjarije već šest godina organizuje kulinarske radionice sa Nenadom Gladićem – Lepim Brkom, na temu đačke užine i doručka, sa ciljem da se deca uključe u spremanje hrane i počnu zdravije da jedu. Kakva je situacija u vašoj porodici po ovom pitanju?
Što se tiče hrane i pripremanja hrane, ja sam neko ko dolazi iz porodice gdje se jela domaća hrana. Akcenat na domaća. To sam prenijela i na moju porodicu, iako je teže doci do domaćih proizvoda, uspijeva mi da iz godine u godinu dođem to takvih potrepština. Kuhinja je nekako pripala samo meni, tako da – kako mi obaveze omogućavaju – tako se njome i bavim. Još uvijek uspijevam da sve uklopim ali je veoma izazovno. Budući da sam malo opterećena i urednošću i redom u stanu, ne dozvoljavam često da kuvamo zajedno. Ali zato kod babe uživa u takvoj mogućnosti. Kod mene mora da se pojede šta se spremi pa tu nema prostora pregovaranju, niti nalaženju načina da se ubjeđujemo šta i kako. Princip nagrađivanja ili kažnjavanja što se tiče hrane postoji svakako. Sa druge strane primećujem da se odabir omiljene hrane mijenja iz godine u godinu, pa shodno tome mijenja se i naš meni i prilagođava ali ostaje princip zdrave hrane.
Izvor: Detinjarije.com
