Piše: Jovana Papan
Današnje porodice žive ubitačnim tempom koji diktiraju takmičarski sportovi njihove dece i to razorno deluje na brakove i porodične odnose, piše za magazin The Atlantic Linda Flenegen, autorka knjige „Vratite nam igru: Kako novac i pomama uništavaju dečiji sport“ (Take Back the Game: How Money and Mania Are Ruining Kids’ Sports–And Why It Matters). Vikendi su pretrpani takmičenjima i utakmicama, porodične večere zamenjene treninzima, a porodična putovanja zamenjena pripremama. „Tokom pet godina koliko je trajalo moje istraživanje za knjigu, čula sam bezbroj varijanti ovih priča, i uvek je jasno koliko takav pritisak utiče na decu i izaziva njihovo pregorevanje. Ono što se često zaboravlja, je koliko to pogađa ostale članove porodice. U sve ranijoj trci da od deteta naprave sportistu, majke i očevi žrtvuju porodicu kao celinu“, piše ona.
Ovo je naročito izraženo u kolektivnim sportovima, koje deca počnu da treniraju u osnovnoj školi, i nastave tokom srednje. Dok postoji mnogo istraživanja na temu dobrobiti sporta za decu, tema cene bavljenja dece takmičarskim sportovima za njihove porodice, koje obezbeđuju neplaćenu mrežu podrške – je zanemarena. Šta je sa dankom koji plaća brak, koji plaćaju braća, sestre, rođaci koji pripomažu? Pored toliko toga pogrešnog u današnjim takmičarskim sportovima za decu, i ovo treba dodati na listu, smatra Flenegen.
I sami finansijski troškovi su ogromni, čak i dok deca nisu ni blizu vrhunskom sportu. A kad počnu da se ističu talentom i potrebna su veća ulaganja, mnogi roditelji moraju da rade i dodatni posao kako bi to mogli da finansiraju. I to isti roditelji koji već troše u proseku čak 12 sati nedeljno na dečije sportske aktivnosti.
Jedna od retkih studija koja je ispitivala uticaj dečijeg sporta na brakove roditelja pokazala je da partnerska komunikacija trpi značajne posledice i porodični život pretvara u beskonačne diskusije o logistici. „Naši razgovori se svode na ovakve dijaloge „Šta radiš? Gde ideš? Kad ćeš biti tu i tu?“ Znate, one tipične organizacione stvari,“ objašnjava jedna mama. „Ponekad uopšte ne pričamo. Svaki dan posle škole moraju da treniraju, tako da je moj muž ili u kolima ili kraj terena,“ priča druga mama o svom suprugu.
Sportski psiholog Džim Tejlor, koji preko 35 godina savetuje sportiste i njihove porodice, kaže da se svakodnevno susreće sa ovim problemom. Roditelje izjeda briga zbog toga što zanemaruju brak i drugu decu. Porodične veze se još više tanje kada jedan roditelj promeni mesto boravka zbog detetove sportske karijere, ostavljajući supružnika i drugu decu u drugom gradu.
A šta je sa braćom i sestrama? Jako često, pate od „sindroma zapostavljenog drugog deteta“ pošto je pažnja cele porodice usmerena na budućeg šampiona. Kako i ne bi – gajenje uspešnog sportiste roditelja ne ostavlja dovoljno resursa – ni vremena ni novca – za njihovu drugu decu.
Džordan Blejzo, profesor psihologije sporta na Tehničkom univerzitetu u Luizijani, proučavao je mlađu braću i sestre mladih sportista koji su dobili univerzitetsku sportsku stipendiju. Dok su neka mlađa braća i sestre srećni zbog ovog uspeha i vide ga kao način na koji se porodica povezuje putujući zajedno od takmičenja do takmičenja, drugima jako teško pada život u senci porodične zvezde sa kojom ih stalno porede. Osećaju se zanemareno i to narušava njihov odnos sa bratom/sestrom. Iako brat ili sestra sportista mogu biti dobar uzor ili pouzdan prijatelj, Blejzo upozorava da odnos na duže staze strada i zbog činjenice da će ono drugo dete uvek smatrati da je manje vredno za svoje roditelje, zbog proste činjenice da se u današnjem svetu uspeh u sportu toliko visoko kotira na listi društvenih vrednosti.
Studija koju je Anet Laro, profesorka sociologije na Pensilvanijskom univerzitetu, sprovela na 12 porodica u kojima se deca bave takmičarskim sportom ili drugim zahtevnim organizovanim aktivnostima, pokazala je da se u njima braća i sestre lošije slažu nego u porodicama koje žive manje struktuiranim životima. Deca koja u ovakvim porodicama izvlače deblji kraj, kad su resursi roditelja u pitanju, agresivnija su prema svom uspešnom bratu/sestri i ponekad upotrebljavaju fraze koje izražavaju mržnju prema njemu odnosno njoj.
Flenegen navodi da je roditeljima sportista često postavljala pitanje da li su razmišljali da odustanu i ispišu dete? Mnogi su rekli da se osećaju kao da nemaju izbora – ili zato što njihovo dete to obožava, ili zato što tako ima veće šanse da upiše dobar fakultet. Koliko god to koštalo porodicu emotivno, finansijski, fizički, očekivani uspeh kao da je vredan svake žrtve, zaključuje ona.
Izvor: Detinjarije.com
