Na par dana otišli smo sa Cresa u Liku, da mladuncu pokažemo postojbinu i da okusi naše detinjstvo jer Joca je leta nekad provodio u Lici a ja sam odrasla u Lici u sred Srema.
Moji baba i deda živeli su u Mitrovici udaljeni od nas toliko da možeš u čarapama pretrčati sa našeg do njihovog praga, i mada je od njihovog dolaska iz Like do mog rođenja prošlo više od trideset godina, oni su i srcem i govorom bili Ličani od kad ih pamtim pa do smrti. Bil ti Pipo palačinčić, (bumfri, uštipak…ili već neku drugu špeciju iz letnje kuhinje), tako je počinjala svaka babina rečenica, a to Pipo, moj i Tanjin doživotni nadimak je valjda bio deminutiv od pileta. Baba i deda nisu imali svinje, piliće i krave nego blago, svaka je ta svinja imala ime, recimo deda je bio baš vezan za jednog Filipa, svinju čije je pretvaranje u kobasice i čvarke teško podneo.
Sećam se da me je deda angažovao redovno za pisanje table koja se kačila u prozor do ulice, na kojoj sam krupnim plavim slovima (ta se najbolje vide) po njegovom nalogu pisala IMA SVINJA ZA ZAMRZAČ. Deda je imao bicikl sa prikolicom u koju su mogla da stanu dva ogromna bureta za napoj i mala šamlica za mene, pa i pored smrada pamtim naše vožnje kao najbolji provod, jer deda je od svega umeo da napravi odličnu zabavu.
Sećam se da su sve njegove priče bile divne, čak i one dečačke iz rata, pa tako pamtim da je pričao kako je italijanima prodavao kornjačina jaja, a recimo nikad mi nije rekao da je gledao kako mu ubijaju oca, to mi je rekla baba, ali on nikad. Šuti beno, tako je deda govorio, i zvao me je Žućko ili Žutelija što je izvedeno od žuti mrav, i zvao me je tako i kad više nisam bila ni mala ni žuta. Deda je po maminim rečima bio baš strog, ali ja ga takvog nisam upoznala, čak se sećam da je jednom mami rekao da pred njim ne sme da nas grdi, i sećam se s tim u vezi osećaja neverovatne slobode koja je za mene počinjala od trenutka kad otvorim njihovu oker metalnu kapiju i kročim u dvorište.
To dvorište sa garažom, letnjom kuhinjom i baštom bio je poligon sreće i scenografija dobrog dela uspomena iz detinjstva. Kad smo utorak ujutro preko Crikvenice, Senja i Velebita stigli u Liku, otvorio mi se džep sećanja i kroz metalnu kapiju dvorišta Jocinog dede u Korenici ušla sam u svoje detinjstvo, ušla sam u Ćopićevu baštu sljezove boje sa mirisom bosonogog detinjstva. U kući svog zajedničkog pradede u Korenici Uroš sa dva brata i tri sestre iskusio je onu istu slobodu i sreću koju smo imale Tanja i ja kod svog dede.
Jutros smo u zoru krenuli iz Like za Italiju, i evo već smo prošli Rijeku a meni i dalje stoji knedla u grlu.
Izvor: Facebook/Verica Pejić
