Ima nešto u tim četrdeset plus rođendanima…
Ima nešto u tim osmesima…čvrstim zagrljajima…i neprestanim poljupcima…u obraze i kosu…ma ko gde stigne… Ima nešto u tim travnatim placevima…roštilju…ledenom pivu i vinu…glasnoj muzici…i ljudima koji su došli sasvim opušteno obučeni…sa malim poklonima…i velikim srcem… Ima nešto u tim dvadesetogodišnjim prijateljstvima… Koja su prošla sve moguće faze…
Sve uspone i padove…koje život uobičajno nosi… Ludilo srednje škole…prva pijanstva i izlaske… Prva zajednička letovanja…i prve presmešne anegdote… Prve ljubavi…najveće uzlete u radost…i straobalne padove u patnju… Pa sjaj i bedu fakultetskog života…deljenje dobrog i zlog… Pa težinu nezaposlenosti…i siromaštva… Pa prve brakove…i razvode… Prvu decu i spontane pobačaje…
Pa prva slavlja u karijeri…prvi novac u džepovima…i hronični manjak vremena… Gomilu lepih trenutaka…ali i starost i smrt roditelja… Uvek se nadahnem na njima… Nema puno više okrepljujućih pogleda za moju dušu…od onoga na ljude koji se jako vole…plešu Lambadu i Makarenu pod stare dane…naravno potpuno presmešno desinhronizovani…i dernjanju se pijani na sav glas…uz pesme koje smo nekada voleli…a sada ih obožavamo… Ljubeći se i grleći se neprestano…
Sve je na ovom svetu sasvim neizvesno… Osim činjenice da je ovaj život neuporedivo lakši i lepši sa prijateljima oko sebe… Da su oni najveće bogatstvo… I da većeg repelenta za muku i nesreću na ovoj planeti jednostavno nema… Nema većeg uspeha u životu od toga da čovek oko sebe okupi Šačicu Svojih Ličnih Odanih Čudaka… Uvek na njegovoj strani… Nezavisno od okolnosti… I životne pozicije… Od strašnog… Do Lambade… Ma nek večno trešti oko nas… Šoram dusifoj kejunđija soni fišoraj…
Izvor: Facebook/Vladimir Đurić
