Razvedena sam, i svako leto, moja četvorica sinova, uzrasta od malog deteta do tinejdžera odlaze kod svog oca, koji živi oko dva sata dalje, na oko dva nedelje. To je najveći period koji provode sa svojim ocem tokom godine. Takođe, provode vreme sa daljim rođacima i dedama i bakama. Ta proširena porodica nekada je bila i moja porodica, ljudi koji su stajali rame uz rame sa mnom u kuhinji dok smo pravili krompir salatu i oblikovali mleveno meso u hamburgere i, da, dobro, ponekad se i ogovaralo. Sada se krompir salata pravi bez mene i mogu samo da pretpostavim da ogovaraju verovatno mene.
Da se razumemo, nisam to samo tako rekla bez ikakvog osnova. Nego, svake godine kada se moji sinovi vrate kući, skreću pogled nakon prvog susreta, često deluju ljuti na mene ili tužni.
„Deda te ne voli,“ rekao je jedan od mojih sinova.
„Baka kaže da moraš da nas nateraš da sami sređujemo svoj veš,“ dodao je drugi sin.
Nikada ne znam šta da kažem i samo stojim sa smrznutim osmehom na licu, pokušavajući da izgledam neutralno.
Nije mi čudno da moja deca čuju negativne stvari o meni od njihovog oca, ali mi je žao.
Da budem potpuno iskrena, poznato je da sam i sama ponekad spuštala na taj nivo. Ali sve to čini mnogo težim, slati decu na duži period gde su daleko od mene, među ljudima sa kojima se ja ne slažem i koji me ne vole. Čini se kao da je to jedina prilika za kritiku o tome kako naša mala porodica živi ostatak godine.
Jedna stvar koja me brine je što ne volim poziciju u kojoj se nalaze moja deca. Pokušavaju da shvate da li je u redu, na primer, da ne sređuju sami svoje stvari kada su kod mene. Oni znaju da smo srećni, ali nakon kritike i prebacivanja porodice mog bivšeg muža, pokušavaju da shvate da li ova dva sveta mogu postojati, a da nijedan nije pogrešan.
Nije samo u komentarima stvar. Naši pristupi su jednostavno različiti. Vreme spavanja prelazi sa 21h na 19h jer su im rekli „u OVOJ kući, volimo strukturu.“ Ne koriste kremu za zaštitu od sunca jer je to navodno trend. I onda kada se vrate kući, čini im se da je sve što ja radim pogrešno. Izabrala sam pogrešne kašike za doručak; naučila sam ih da peru kosu na pogrešan način.
Porodica mog bivšeg muža nije jedini krivac. Uhvatila sam i svoju porodicu u toj situaciji. Prevrtanje očima ili tiho smejanje kada se priča o njegovoj porodici. Prekinem to ako sam prisutna, ali zaista bih volela da to prestane sa svih strana zauvek. Vidim kako se moja deca saginju ili izgledaju posramljeno kada se ovi komentari pojave.
Šale mogu da nas učine zanimljivijim u trenutku, ali sigurno ne pomažu ljudima koje svi volimo — našoj deci.
Vidim ih kako gledaju sebe drugačije. I ne želim da ovo bude njihova priča jer stvarno, to ne bi trebalo da bude. Nisu se oni razveli, mi smo.
Shvatam ovo kad to izgovorim naglas. Shvatam da su naši životi udaljeni od njih na načine koje nisu očekivali. Možda osećaju da nemaju ulogu u tome kakvi moji sinovi postaju. Možda im nedostaju i pokušavaju da pronađu način da ih uključe u svoje živote umesto da budu samo posetioci iz druge kuće.
Sećam se pravljenja tih krompir salata i hamburgera sa ljudima koje sam nekada volela. Sećam se ljudi kakvi su zaista, a ne onih koji govore stvari koje verovatno ne misle o meni.
Pričam svojoj deci o tome koliko sam volela da idem na odmor kod njihove bake kada su bili bebe. Samo da im ukažem da nas oni zauvek povezuju i da ih mi svi volimo.
Igramo igru gde mi pričaju tri nove stvari koje su radili dok su bili odsutni i ja pričam svoje. Razmišljamo šta da spremimo za večeru. Možda da naručimo picu.
Dišemo i dišemo i dišemo. I prolazimo kroz to.
Izvor: scarymommy.com
