Koštunjavo voće i gojaznost: odmeravanje dokaza
Koštunjavo voće i maslac od njega puni su hranljivih materija – i kalorija. Na primer, samo dve supene kašike maslaca od koštunjavog voća ili semenki sadrže gotovo dve stotine kalorija. Ipak, verovatno je bolje pojesti dve stotine kalorija maslaca od koštunjavog voća nego onoga što bi većina Amerikanaca pojela. S obzirom na to koliko su kalorije koštunjavog voća koncentrovane – morali biste da pojedete gotovo čitavu glavicu kupusa da biste uneli istu količinu – ako dodate porciju koštunjavog voća ishrani, zar se nećete ugojiti?
Do danas je sprovedeno oko dvadeset kliničkih studija o koštunjavom voću i težini, i nijedna nije pokazala dobijanje na težini kakvo bi se moglo očekivati. Sve studije pokazale su manji dobitak težine od predviđenog, izostanak dobitka ili čak i gubitak težine – čak i pošto su učesnici u studiji dodali šaku ili dve koštunjavog voća svakodnevnoj ishrani. Međutim, ove studije trajale su svega nekoliko nedelja ili meseci. Možda produžen unos koštunjavog voća vodi ka dobijanju na težini? To pitanje provereno je na šest različitih načina u studijama koje su trajale i do osam godina. Jedna nije pronašla nikakve značajne promene, a drugih pet pronašlo je znatno manje dobijanja na težini i smanjen rizik od abdominalne gojaznosti kod onih koji su jeli više koštunjavog voća.
Prvi zakon termodinamike tvrdi da energija ne može ni da se stvori ni da se uništi. Ako kalorije, koje su jedinice energije, ne mogu prosto da nestanu, kuda onda odlaze? U jednoj studiji, na primer, pokazalo se da učesnici koji su jeli 120 pistaća za poslepodnevnu užinu u periodu od tri meseca nisu dobili ni kilogram. Kako je trideset hiljada kalorija moglo da izvetri?
Jedna od ponuđenih teorija nazvana je princip pistaća: možda je, prosto, potrebno mnogo energije da bi se pojelo koštunjavo voće. Pistaći se kupuju u tvrdim ljuskama, što usporava vreme konzumacije i omogućava mozgu da bolje reguliše apetit. Zvuči moguće, ali šta je s koštunjavim voćem kao što su bademi i indijski orasi, koje se prodaje očišćeno? Jedna studija u Japanu tvrdila je da bi povećanje „dijetalne čvrstine“ (odnosno, teškoće žvakanja) moglo da se poveže s tanjim strukom. Možda vas sve to žvakanje prosto zamara?
A tu je i teorija o fekalnim izlučevinama. Mnogi zidovi ćelija sažvakanih badema, na primer, ostaju netaknuti u gastrointestinalnom traktu. Drugim rečima, moguće je da mnoge kalorije iz koštunjavog voća nikada ne budu svarene i završe u izmetu, jer ih niste dobro sažvakali. Obe ove teorije proverila je jedna međunarodna grupa istraživača, koja je podelila učesnike u grupu koja je dobijala 65 g očišćenog kikirikija i grupu koja je dobijala 65 g kikirikija samlevenog u maslac. Ako su princip pistaća ili teorija o fekalnim izlučevinama tačni, grupa koja je unosila maslac od kikirikija trebalo bi da se ugoji, jer neće biti neiskorišćenih kalorija usled nesvarenog koštunjavog voća, i neće se trošiti kalorije na žvakanje. Naposletku nijedna grupa nije dobila na težini, tako da mora postojati neki treći odgovor.
Šta je s teorijom o dijetalnoj kompenzaciji? Zamisao je da je koštunjavo voće toliko zasićujuće i toliko dobro potiskuje apetit da naposletku pojedete manje hrane gledano sveukupno. Ovo bi moglo da objasni zašto su neke studije otkrile da su ljudi smršali pošto su počeli da jedu koštunjavo voće. Da bi proverili ovu zamisao, naučnici Medicinskog fakulteta s Harvarda dali su dvema grupama ljudi smutije sa istim brojem kalorija, ali su se u jednom nalazili orasi, a u drugom nisu. Uprkos tome što su popili isti broj kalorija, ljudi iz placebo grupe (grupa koja nije unela koštunjavo voće) prijavili su da su se osećali znatno manje siti nego grupa koja je dobila orahe. Stoga, da – čini se da koštunjavo voće može da zasiti brže od druge hrane.
U ovom trenutku izgleda kao da se 70% kalorija iz koštunjavog voća gubi usled dijetalne kompenzacije, a 10% izbacuje putem izmeta. Ali šta je sa onih poslednjih 20%? Ako ne možemo da kažemo kuda su sve kalorije otišle, možemo očekivati dobijanje na težini. Odgovor, čini se, leži u sposobnosti koštunjavog voća da ubrza metabolizam. Kada jedete koštunjavo voće, sagorevate više sopstvenih masnih naslaga. Naučnici su otkrili da su učesnici iz kontrolne grupe sagorevali oko 20 g masnoće za osam sati, a grupa koja je unosila istu količinu kalorija i masti, ali sa orasima u ishrani, sagorevala je više – oko 30 g masti. Ako bi neka pilula mogla to da uradi, farmaceutske kompanije zarađivale bi silan novac!
Zaključak? Da, koštunjavo voće ima mnogo kalorija, ali kombinacijom dijetalne kompenzacije, nesposobnosti tela da apsorbuje nešto od masnoće koju ono sadrži i povećanjem sagorevanja masnoće samog tela, koštunjavo voće može da predstavlja spas, a da ne utiče na vaš stas.
Pistaći za seksualnu disfunkciju
Erektilna disfunkcija (ED) jeste redovna i uporna nesposobnost da se postigne ili zadrži erekcija za zadovoljavajuću seksualnu funkciju. Javlja se kod trideset miliona muškaraca u Sjedinjenim Državama i otprilike kod sto miliona muškaraca širom sveta. Samo malo. U Sjedinjenim Državama nalazi se manje od 5% svetske populacije, a do trideset miliona muškaraca pati od impotencije? Na prvom smo mestu!
Razlog bi mogla biti naša ishrana koja zapušava arterije. Erektila disfunkcija i naš najveći ubica, koronarna bolest srca, samo su dve manifestacije iste bolesti – zapaljenih, zapušenih i obogaljenih arterija – bez obzira na to koji je organ pogođen. Ipak, nema razloga za brigu, jer Amerikanci imaju crvene, bele i plave pilule kao što je vijagra… zar ne? Problem je što ove tablete samo maskiraju simptome vaskularne bolesti i ne čine ništa za suštinsku patologiju.
Arterioskleroza se smatra sistemskim poremećajem koji jednako pogađa sve velike krvne sudove tela. Ukrućivanje arterija može da dovede do omekšavanja penisa, jer ukrućene arterije ne mogu da se opuste i dozvole krvi da poteče. Stoga bi erektilna disfunkcija mogla biti mlitavi vrh ledenog brega u smislu sistematskog poremećaja. Dve trećine muškaraca koji dospevaju u urgentni centar sa strašnim bolom u grudima, godinama ranije dobilo je upozorenje od svog penisa da nešto nije u redu s njihovom cirkulacijom.
Zašto arterioskleroza najpre pogađa penis? Arterije u penisu upola su manje od leve koronarne arterije. Tako bi količina zapušenja, koju u srcu ne biste osetili, mogla da zapuši polovinu arterije penisa, izazivajući simptomatično ograničenje protoka krvi. Zato se erektilna disfunkcija zove i penilna angina. Zapravo, ultrazvučnim merenjem protoka krvi u penisu, lekari mogu predvideti rezultate testa opterećenja s preciznošću od 80%. Muška seksualna funkcija je nalik na penilni test opterećenja, „prozor u srce muškaraca“.
Na medicinskom fakultetu učili su nas pravilu četrdeset sa četrdeset: 40% muškaraca preko četrdeset godina ima erektilnu disfunkciju. Muškarci sa erektilnim poteškoćama u četrdesetim godinama imaju pedeset puta veći rizik od srčanog napada (koji može da se završi iznenadnom smrću).
Nekada smo erektilnu disfunkciju mlađih muškaraca (onih ispod četrdesete godine) smatrali psihogenom – što znači da smo mislili da je sve u njihovoj glavi. Međutim, sada shvatamo da je erektilna disfunkcija u velikoj meri znak vaskularne bolesti. Neki stručnjaci veruju da bi muškarca s erektilnom disfunkcijom – čak i kad nema simptome bolesti srca – „trebalo smatrati kardiološkim… pacijentom dok se ne dokaže suprotno“.
Razlog zašto bi čak i mladi muškarci trebalo da vode računa o nivou holesterola jeste to što on predviđa erektilnu disfunkciju kasnije u životu, što, opet, predviđa srčani udar, šlog i kraći životni vek. Kako piše u jednom medicinskom žurnalu, poruka je da „erektilna disfunkcija znači ranu smrt“.
Kakve sve ovo veze ima s koštunjavim voćem? Jedna klinička studija otkrila je da su muškarci koji su jeli tri do četiri šake pistaća dnevno u periodu od tri nedelje osetili znatno poboljšanje protoka krvi kroz penis, što su pratile znatno čvršće erekcije. Naučnici su zaključili da su tri nedelje konzumacije pistaća „imale za posledicu znatno poboljšanje stanja kada je reč o erektilnoj disfunkciji… bez ikakvih nuspojava“.
