O meni
Zovem se Olivera Vukašinović. Mama sam petogodišnje devojčice Sofije i sada sam u osmom mesecu trudnoće s drugom bebom. Po profesiji sam profesorka srpske književnosti i jezika sa svetskom književnošću, a trenutno sam u edukaciji za psihoteraputa (integralna telesna psihoterapija). U Srbiji sam se godinama bavila knjižarstvom, učestvovala u projektima opismenjavanja odraslih, držala privatne časove srpskog jezika osnovcima, srednjoškolcima i strancima, oprobala se u novinarstvu. Pisanje i književnost u najširem smislu oduvek su moja velika ljubav.
Autorka sam bloga Pohod na vetrenjače u okviru koga pišem o izazovima života u Holandiji, o stvarima koje me inspirišu i povodom kojih sam strastvena (knjige, putovanja, kultura, lični razvoju, roditeljstvo).
Živim u Holandiji, u Amsterdamu, sa svojom porodicom već 3 godine.
Ja mama u 20/30/40-im – kako sam se snašla u novoj ulozi?
Ćerku sam rodila s 28 godina, što je za nas kao porodicu bio savršen trenutak. Oduvek sam maštala o materinstvu i jedva ga čekala. Iako je roditeljstvo bilo izazovno u početku, pogotovo što se ćerka rodila prevremeno, ovo iskustvo je bilo nešto što me je neizmerno obogatilo i vratilo sebi.
To je bio trenutak buđenja za mene kao celokupnu ličnost i vraćanje jednoj staroj velikoj ljubavi-psihologiji. Pohađajući radionice o Prirodnom roditeljstvu, učeći o važnosti ranog razvoja za naš celokupni odrasli život, poželela sam da istražujem više na ovu temu. Kako zbog svoje ćerke, tako i zbog otkrivanja nesvesnih obrazaca po kojim funkcionišem, da bih ih osvestila i postala bolja i sebi, a samim tim i njoj.
Uloga mame je definitivno moja omiljena i ona koja me najviše ispunjava, tako da mi nije predstavljalo veliki problem kada sam joj postala potpuno posvećena, kada smo se preselili u Holandiju. Nameravam da ostanem “samo mama” i narednih par godina dok beba ne stasa do škole (u Holandiji je to s pune 4 godine). Privilegija je biti sa svojim detetom svakog dana, ne propuštati nijedan važan momenat u njegovom životu i biti tu za njega kada mu je to najpotrebnije i kada je dete najzahtevnije. Zahvalna sam na mogućnosti da živim taj izbor.
Po mom iskustvu, koje su prednosti i mane majčinstva u 20/30/40-im?
Mislim da materinstvo u svakoj od ovih decenija donosi nešto novo i drugačije i da je podjednako lepo i inspirativno kad god se dogodilo…
Neizmerno se radujem bebi koja dolazi i materinstvu u tridesetim. Sigurna sam da ću imati mnogo više samopouzdanja, da ću biti opuštenija i više svoja i autentičnija. S više poverenja u sopstvene odluke i izbore, a ne izgubljena među savetima stručnjaka, porodice i prijatelja, među stranicama literature i različitim edukacijama o roditeljstvu, kao što je bio slučaj u dvadestim.
U Srbiji se ispostavilo da je naša ćerka prva beba u obe naše porodice i u krugu prijatelja koja se rodila posle 25 godina. Tako da nismo imali mnogo svojih ljudi u sličnoj situaciji sa kojima bismo mogli da delimo roditeljsku avanturu i sve razvojne faze svoje bebe. Dok sada imamo mnogo vršnjaka i drugara u sličnim dogodovštinama.
Interesantno mi je bilo što u Srbiji biti mama s 28 godina, nešto je potpuno normalno i uobičajeno. Svuda oko mene je bilo dosta i mlađih i starijih žena sa prvim detetom. Preseljenjem u Holandiju, to se promenilo. Muž i ja smo smo svuda gde smo se pojavljivali s ćerkom uglavnom bili najmlađi roditelji. Takođe, sada kada sam trudna sa drugim detetom sa svoje pune 33 godine, ponovo me smatraju mladom mamom i uvek se iznenade kada čuju da imam ćerku od 5 godina, pretpostavljajući da mi je ovo prva trudnoća.
Sem poređenja trudnoće i materinstva u dvadesetim i tridesetim godinama, imam mogućnost da poredim i ceo proces, sličnosti i razllke vođenja trudnoće u Srbiji i Holandiji. To je i jedna od tema mog bloga.
Da li pamtim neke duhovite situacije u kojima sam se našla kao novopečena mama?
Prva koja mi pada na pamet je kada smo posetili Okeanarijum u Lisabonu sa svojom desetomesečnom ćerkom. Gledala je ribe kako plivaju u akvarijumu i pokazala prstom na njih govoreći: “Mnjam, mnjam!” Srećom, oko nas je bilo mnogo turista koji nisu razumeli naš jezik, pa je anegdota ostala samo u našem sećanju.
Ta dečja neposrednost i otvorenost su nešto čime plene od prvog dana. Da ne pominjem sva (ne)željena poznanstva i ćaskanja sa nepoznatim ljudima širom sveta, pošto im je ona mahala, slala poljupce ili ih jednostavno zapričala.
Iz sadašnje pozicije, šta bih savetovala mladim ženama – kada je pravo vreme za decu?
Pravo vreme za decu je jedino onda kada se vi osetite spremnim za to. Za svakog od nas to je duboko lična i individualna odluka, koja zavisi od mnogo različitih faktora. Usudila bih se samo reći da nikada nećete biti 100 posto spremni na sve što ova odluka o planiranju porodice nosi. Ali, mislim da je dovoljno dobro i nekih 80 procenata. Nikada uslovi neće biti savršeni, jer tako nešto ne postoji nigde osim u našim projekcijama budućnosti. Čovek treba uhvatiti trenutak i usuditi se, jer je nagrada neverovatna i neopisiva.
Roditeljstvo iz mog ugla – čemu me je iskustvo naučilo i šta smatram najvažnijim u odnosu roditelja i deteta?
Roditeljstvo me je naučilo tome da sam mnogo jača, snažnija i prilagodljivija nego što sam ikada mislila da jesam. Naučilo me je da složim svoje prioritete i postavim jasne granice, zauzmem se za dobrobit svog deteta i čista srca i bez zadaške naučim da kažem-ne. Takođe, naučilo me je usporavanju, životu u sada i ovde i beskrajnom oduševljavanju životom i svim sitnicama koje ga čine, posmatrano kroz vizuru mog deteta.
Ukoliko bih morala da izdvoijim par najvažnijih stvari u odnosu roditelja i deteta, rekla bih da su to povezanost, prisutnost i bezuslovna ljubav. Tretiranje i poštovanje deteta kao posebne ličnosti od prvog dana, uvažavanje njegove individualnosti, tempa razvoja, interesovanja, izbora i prepuštanja igri. Ukoliko sve ove stvari kao roditelj praktikujemo, koliko god kapaciteta imali, onda će i dete prirodno i spontano postati saradljivo, dobro i razviti se u svoj potpuni potencijal.
Detinjarije već šest godina organizuje kulinarske radionice sa Nenadom Gladićem – Lepim Brkom, na temu đačke užine i doručka, sa ciljem da se deca uključe u spremanje hrane i počnu zdravije da jedu. Kakva je situacija u vašoj porodici po ovom pitanju?
Pratim vašu divnu inicijativu i mislim da je neizmerno važna. Potrebno je skretati pažnju na brz tempo naše svakodnevnice i na često zanemarivanje zdrave hrane i zdravih navika, uopšteno.
Naša ćerka je od prvih zalogaja čvrste hrane, bila dete koje je želelo da isproba sve ukuse i teksture. Sama je jela, pila iz čaše i seckala svoju hranu već tokom prve godine života. Suprug i ja smo veliki gurmani i mnogo volimo da kuvamo i ona je oduvek bila naš pomoćnik i ravnopravni učesnik u pripremi obroka.
Okruženje ovde je vrlo stimulativno i najnormalnije je da deca u parku grickaju šargarepu, krastavce ili kockice sira. Naravno, voće se podrazumeva. Posebno me raduje što i u školi i po parkovima ima vrlo osvešćene dece, koja znaju da su alergična na neku vrstu hrane, praktikuju vegetarijansku, vegansku ili bezglutensku ishranu i umeju to da iskomuniciraju sa nekim ko ih ponudi slatkišem ili nekom grickalicom.
U školi deca imaju dva obroka koji se donose od kuće. Prvi je voćna užina, a drugi je ručak. Tako da roditelji imaju potpunu kontrolu nad hranom koju deca konzumiraju.
Ćerki nikada nismo ograničavali unos šećera i slatkiša, želeći da razvijemo u njoj samodisciplinu i samoregulaciju. Jer živi i uvek će živeti u svetu u kome je sve dostupno, a mi smo oni koji biramo šta i kada konzumiramo. Tako da je kod nas uvek nešto slatko na stolu, a ona se zasladi samo kad to poželi. Uvek je sve bilo dostupno, uz konstantni razgovor o zdravoj hrani i vitaminima. Rekla bih da smo u svom cilju uspeli i da je njoj danas dovoljna jedna ili dve kockice čokolade, dok to ne bude uvek isti slučaj kod nas odraslih.
Vodili smo se i parolom da i u ovoj oblasti, kao i u bilo kojoj drugoj, dete učimo svojim primerom, a ne pedagoškim, verbalnim pristupom. Nikada je nismo terali da jede ono što joj se ne dopada-npr. cveklu, boraniju, brokoli. Ali smo joj usadili naviku i znatiželju da svaki ukus isproba i po nekoliko puta, jer se ukus razvija i menja kroz godine. Ni mi sami se nismo pravili da volimo neke namirnice, koje nam ne prijaju, pa je imala i iskustvo toga da je svako od nas različit i da je to potpuno u redu. Da ono što se dopada mami, ne mora nužno da se dopadne tati i njoj ili obrnuto.
U svemu ovome nam je pomoglo i što imamo kucu. Tako da od malena zna šta kuca sme da jede, šta nikako ne i koje su specifičnosti odgoja zdravog kućnog ljubimca.
Ovo me niste pitali
Poslednje pitanje me je inspirisalo da dodam, da je veoma važna i fizička aktivnost i njeno svakodnevno praktikovanje. To smo potpuno osvestili kada smo se doselili ovde, pošto se u Amsterdamu, svi se bave sportom. Trči se, vežba, radi joga, aerobik, igra fudbal, hokej na travi i naravno vozi bicikl bukvalno u svakom ćošku grada.
Iako je holandska tradicionalna hrana najsličnija našoj zimskoj visokokaloričnoj hrani-kuvano i pečeno meso i povrće (teže za varenje), plus ceo dijapazon prženih kroketa i mesnih delikatesa, sa posebnim domaćim krompirićima i naravno palačinke, njihove krofne, pite sa jabukama i vafli, ovde gotovo da nema gojaznih ljudi.
Jednostavan odgovor na pitanje kako je to moguće jeste da svi svuda uvek voze bicikl. Ova zdrava navika ne utiče samo na formu i zdravlje pojedinca već i na čistoću vazduha, koji je u Amstedamu gotovo uvek čist poput onog u nekoj izolovanoj šumi.
U Amsterdamu ima više bicikli nego Amsterdamaca, što je 4 puta više od broja automobila u gradu. Biciklističke staze se prostiru na preko 400 km u samom gradu i jedna od njih prolazi čak i kroz Narodni (kraljevski) Rijks muzej.
Izvor: Detinjarije.com
