Deca se dele.
Na one koji nose plave patike i one sa crvenim.
Na „naše“ i „njihove“.
Na one koji sede u prvoj klupi i one pozadi.
I često se pitamo: odakle im to?
Zar nismo učili da su svi jednaki?
Odgovor nas vraća više od pola veka unazad – do jednog eksperimenta koji je promenio način na koji razumemo pristrasnost.
Upornost kod dece: Kada je ipak u redu pustiti dete da odustane
Šta je Henri Tajfel otkrio?
Psiholog Henri Tajfel je 1970. godine sproveo niz eksperimenata poznatih kao Paradigma minimalne grupe. Ideja je bila jednostavna: da vidi koliko je malo potrebno da ljudi počnu da prave razliku između „nas“ i „njih“.
Učesnike je delio u grupe potpuno nasumično – na primer:
-
prema tome da li više vole jednu ili drugu apstraktnu sliku
-
ili čak bacanjem novčića
Grupe nisu imale:
-
istoriju
-
konflikt
-
lični interes
-
takmičenje
Ipak, dogodilo se nešto iznenađujuće – ljudi su počeli da favorizuju „svoju“ grupu, čak i kada od toga nisu imali nikakvu ličnu korist.
Drugim rečima:
👉 dovoljna je i najmanja podela da se rodi pristrasnost.
Kakve to ima veze sa decom?
Deca ne moraju da nauče diskriminaciju – ona se prirodno javlja kao posledica grupnog identiteta. Čim dete oseti da nečemu pripada, automatski se javlja i poređenje sa onima koji „nisu naši“.
To vidimo:
-
u vrtiću („mi iz ove sobe“)
-
u školi („naše odeljenje“)
-
u sportu („naš tim“)
-
čak i u porodici („ja i brat protiv njih“)
Problem ne nastaje u pripadanju – problem nastaje kad pripadanje preraste u isključivanje.
Zašto su odrasli tu ključni?
Jer deca tek uče šta znači biti deo grupe.
Ako odrasli:
-
stalno etiketiraju („oni su problematični“)
-
porede („mi smo bolji“)
-
opravdavaju isključivanje („sami su to tražili“)
dete uči da je pristrasnost normalna.
Ali ako odrasli:
-
imenuju osećanja („vidim da želiš da budeš deo grupe“)
-
šire perspektivu („i oni žele isto“)
-
naglašavaju sličnosti, a ne razlike
dete uči da pripadnost ne mora da znači odbacivanje drugih.
Šta možemo da uradimo u praksi?
Ne možemo sprečiti decu da se dele u grupe.
Ali možemo:
-
učiti ih da granice grupa nisu zidovi
-
razgovarati o tome kako se drugi osećaju
-
podsticati saradnju između „različitih“
-
reagovati na isključivanje, čak i kad deluje bezazleno
Jer diskriminacija ne počinje mržnjom.
Počinje sitnim „mi“ i još sitnijim „oni“.
A tu već imamo priliku da nešto promenimo.
