Moderne tate - problematična deca?

Nedoslednost i popustljivost su dovele do iznenađujućeg rezultata – deca progresivnih očeva bila su agresivna i neprimereno se ponašala.

Dr Sara Skope-Salivan (Schoppe-Sullivan) je sprovela istraživanje stilova roditeljstva i njihovu vezu s agresivnošću i neprimerenim ponašanjem u školi. Očevi su u ovom istraživanju svrstani u tri grupe: progresivni očevi, tradicionalni očevi i neangažovani očevi.

Očevi su u ovom istraživanju svrstani u tri grupe: progresivni očevi, tradicionalni očevi i neangažovani očevi.

Mogli bi očekivati da bi progresivni očevi ostavili konkurenciju daleko iza sebe. Sada bez ograničenja po pitanju uloge polova, veoma angažovani u podizanju dece od samog rođenja, progresivni očevi su redovno prikazivani u tom istraživanju kao gotovo univerzalno dobar fenomen.

Deca koja se podižu uz podjednako angažovanje oba roditelja, imaju bolje odnose sa svojom braćom i sestrama, imaju više samopoštovanja i uspešniji su u školi.

Na početku su i u studiji Skope-Salivanove ti progresivni očevi daleko prevazilazili ostale dve grupe. U laboratoriji su ti očevi bili angažovaniji kako sa suprugama tako i sa decom. Iako su tradicionalni očevi bili angažovani roditelji, njihov angažman je uglavnom pratio uputstva njihovih supruga. S druge strane, progresivni očevi su sami za sebe bili vešti roditelji. Razmišljali su o tome šta deca treba da obuku za školu, kao i o ostalim elementima jutarnje rutine, a na kraju dana su slali decu na spavanje. Oni su se više igrali s decom i kada su to radili, pružali bi više podrške deci. Ako bi dete bilo bolesno, sa isto toliko verovatnoće kao i majke, ostajali bi kod kuće i ne bi išli na posao.

Međutim, Skope-Salivanovu je iznenadilo otkriće da progresivni očevi nisu baš zadovoljni svojim brakom i da su slabije ocenjivali funkcionisanje svoje porodice nego očevi iz bračnih parova koji su preuzeli tradicionalne uloge. Njihovo veće angažovanje je moglo da dovede do rastućeg konflikta po pitanju roditeljske prakse – što bi potom uticalo na njihovu decu.

Skope-Salivanovu je iznenadilo otkriće da progresivni očevi nisu baš zadovoljni svojim brakom i da su slabije ocenjivali funkcionisanje svoje porodice.

Istovremeno, progresivni očevi su bili nedosledni u formi disciplinovanja koju su generalno koristili: nisu bili tako odlučni u utvrđivanju ili sprovođenju pravila. Esktrapolacijom rezultata iz prethodnog istraživanja koji su pokazali da očevi često sumnjaju u svoju sposobnost da efikasno disciplinuju dete, Salivanova je postavila hipotezu da progresivni očevi možda znaju kako ne treba disciplinovati dete (na primer, batinama, vikom), ali ne znaju šta činiti umesto toga. Zaista, baš ta pomisao da će on, u stvari, morati da disciplinuje dete – da dete neće jednostavno usvojiti tople, saosećajne postupke svog oca – može te očeve izbaciti iz koloseka. Štaviše, na kažnjavanje dece gledaju kao na nešto čega se treba stideti. Stoga, jednog dana neće biti dezerta za dete; drugog dana će ćutati; trećeg dana biće to pretnja da će mu se uskratiti džeparac ako ponovi prekršaj; četvrtog bi to bila psihološka kritika osmišljena da izazove kod deteta osećanje krivice. Uvek pokušavaju nešto novo i popuštaju u pogrešno vreme.

Progresivni očevi znaju kako ne treba disciplinovati dete (na primer, batinama, vikom), ali ne znaju šta činiti umesto toga.

Nedoslednost i popustljivost su dovele do iznenađujućeg rezultata istraživanja Salivanove: deca progresivnih očeva bila su agresivna i neprimereno se ponašala u školi gotovo isto toliko koliko i deca čiji su očevi bili distancirani i neangažovani.

Odlomak iz knjige: