Snežana Golić, pedagoškinja i osnivač Muzičko-plesnog teatra “Iskrice”, uputila je snažnu i inspirativnu poruku koja zaslužuje pažnju svakog roditelja. Njene reči podstiču na razmišljanje, ali i preispitivanje naše uloge i uticaja koji imamo u životu svoje dece. U nastavku vam prenosimo njen govor u celosti.
“Veliki pozdrav svima,
Nadam se da uživate, ali i da se preispitujete. To je najviše što kao roditelji, možemo da uradimo. Da razmislimo i osvestimo kakav je i koliki naš uticaj na decu, a samim tim i na celo društvo. Grešićemo svakako, nismo roboti, ali mnogo manje..
Danas, živimo u svetu naučene bespomoćnosti, svetu koji ide linijom manjeg otpora.
Tako su nas naučili.
Ali to ne znači da moramo isti obrazac preneti na decu. Naše predstave su uvek časovi za odrasle, a te raspevane, ali veoma važne časove drže deca. U tome je najveća čar. One sve ovo shvate dok se pripremaju i nose te stavove u život i društvo.
Znam da se, nakon predstava i svi odrasli zapitaju i bar mrvicu poprave. Hvala vam na prilici da se baš na ovaj način bavimo ozbiljnom naukom.
Sa najstarijom decom koja su porasla sa nama radimo poseban mjuzikl i kada su došli stručnjaci, koji su nam neophodni za taj projekat, njihov glavni utisak je da deca nisu „blokirana“, a da su jako vredna i sposobna.
Za to je potrebno vreme i pritisak odmeren 1000 puta. Zato vas sve molim, nemojte brzo trošiti njihova interesovanja, pustite prirodu da uradi svoje. Ostavite igri i maženju dovoljno prostora.
Sa decom moramo biti stpljivi, jako strpljivi i ne može drugačije, bez ozbiljnih posedica.
Detinjstvo bez toga donosi ogromne probleme. I zato, opustite se i sad. Nema mesta tremi, sve je normalno. I da hoće i da neće i da mogu i da ne mogu, a posebno je normalno da pogreše i to je najvažnija lekcija koju nose odavde…one su hrabro stale na pozornicu i neka vam je puno srce, jer je to znak i da su deca zdrava…..
Da li ste svesni koliko ste srećni zbog toga?
Ako niste, osvestite se i budite zahvalni. Baš zbog saznanja sa kojima se živi, kada pratiš 400 porodica, a koja su jako teška.. ne dozvoljavam nervozu oko neispravljenog kolena i stopala, karte koja nije gde ste zamislili, oko parkinga, oko bilo čega sličnog, već Vam želim da do kraja života to budu vaši problemi.
Želim da svi zajedno postanemo bolji. Bar malo da se približimo dobroti, koju u sebi nose naša deca. Da se ponovo osposobimo za osmeh i suze, kao što to umeju oni. Da osetimo emocije, a isključimo autopilot po kom živimo.
Da volimo život i jedni druge, više nego moć, status i novac…A ozbiljno, ozbiljno smo zalutali.
Sada, kada se ponovo otvori zavesa i ugledate na bini najvrednije na svetu što imate, osvestite da većina vas nikada nije bila na bini i ne tražite mane, prepišite od njih da sitnice život znače.
Nakon 9 godina postojanja, vraćamo stare pesme, pesme na kojima je nastao naš teatar. I poseban pozdrav za porodice kojima su ove pesme poznate, jer to znači da su tu kao najjači stub.
Uživajte, dobro nam došli i izađite odavde sa porukom NAJJAČI, NAJBOLJI, NAJBOGATIJI, NAJMOĆNIJI su često i najnesrećniji ljudi među nama. Apsurd koji bi trebalo da ispravimo, a u tom procesu krenimo od sebe.
Ova scena je život kakav želimo. Hrabar, vredan, a veseo, opušten i nasmejan.
Hvala Vam još jednom na podršci, ostavite telefone i dajte najveći aplauz i osmeh na svetu našim hrabrim, velikim, veselim devojčicama.“
