Od Vuka Karadžića je mislila da je Andrić, pa onda ipak Tesla, a onda „ipak ne znam“

Od Vuka Karadžića je mislila da je Andrić, pa onda ipak Tesla, a onda „ipak ne znam“. Brci veliki, dete od sedam godina bi trebalo da zna ovo u pola noći, ako ima lakši san. Jokića je prepoznala, sva srećna; pokazuje prstima šuške i kaže „zna se ko mene zanima“. Pita je novinar jesu to sportisti, ona kaže ne, nego biznismeni.

Ne osećam se ja loše što sam to videla, devojka ima neke veze sa rijalitijem, možda ulazi u njega ili je bila u njemu, posle će uz penetraciju pred kamerama dobiti honorar i emisiju na nekoj od televizija.

Jebote, kako sam srećna što znam ko je Vuk Karadžić. Ko je Tesla, a ko Kafka, vegetarijanac koji je svaki dan plivao oko dva kilometra u Vltavi, što znam da je keruša Lajka umrla sedam sati po ulasku u orbitu od pregerejavanja kabine u kojoj je temperatura došla do 41 stepen. Nikad nije ni planirano da se vrati živa, ako ostane sedam dana u svemiru, plan je bio da se kroz hranu izvrši eutanazija. Volim što znam ko su bili stoici i ko je bio Marko Aurelije, ko mu je bio učitelj i kako je čeličio svoje mentalno i fizičko stanje. Volim što znam da je Puškin poginuo u dvoboju. Volim što imam neko znanje, koje svakim danom gradim ko tvrđavu, sve me zanima, sve što mi je u školi bilo naporno, godinama unazad mi je „obavezno štivo“ pred spavanje. Učim Srnu ko je Frida Kalo, do pojedinosti, puštam joj njen govor na jutjubu, pokazujem slike, čitam joj delove Romea i Julije, zna kako su nesrećno umrli, zna ko je Onjegin, ko je Tatjana i kako je ta ljubav bila tragična, zna da je Kristijan Anderson uvek sa sobom nosio uže da može da se spusti kroz prozor ako dođe do požara (uzgred bio je hipohondar, umro od raka).

Vuk Karadžić je kaže Andrić, idi ženo bestraga, kako te nije sramota, nađi bure, uđi u njega, diši kroz onaj otvor i ne izlazi neko vreme, nek te princ bizMismen nađe na svom belom konju, pa da te povede ka zalasku sunca u svoj zamak da tamo živite zauvek. Srećno? Ne znam, nemam tvoj mozak u glavi. Za mene sreća nije brdo love od sponzora, već znanje. I briga me da li se to u ovoj državi isplati, meni se isplati, ja hodam drugačije, posmatram život drugačije, dišem drugačije. Znanje nije diploma, znanje je znanje koje možeš da stičeš svakog sekunda ako želiš.

Nijednog momenta nisam pomislila da ćerku „spasim“ učenja, želim da se zainteresuje, da se zanima, da ne prima informacije reda radi, već zato što će drugačije hodati. Lajka iako je znala da se nešto dešava, nije se opirala, bila je kažu naučnici kosmodroma, hrabra i dostojanstvena – mešanka lutalica sa moskovskih ulica.

Pričajte deci naširoko, dajte im zanimljive činjenice, one koje će da pamte, slikovito, maštovito, sanjam o danu da vidim Srnu kako leži na klupi i čita knjiga, kao u onoj sceni Tatjana u čamcu.

Toliko je izoperisanih plastičnih tupavih žena koje dobijaju medijski prostor, feministkinje da me zaobiđu, da se zaista osećam kao redak autentičan primerak, hvala im na tome.

I nije ovo oda mom znanju koje je za sada samo temelj koliko toga ima još da se nauči, već neka poruka da nikad ne treba gledati šta se ovde isplati, jer sa znanjem nema kalkulacije, moj stav je da se trud, upornost, znanje uvek isplate, možda ne na način na koji očekujemo, ali niko nikad nije bio na gubitku.

Danas sam pogledala dokumentarac o Kleopatri, oribala stan od krečenja, pa dokumentarac o Aleksandru Makedonskom, pa oribala kuhinju, pa počela dokumentarac o propasti antičkog sveta.

Znanje je u poramo sadržano, verujem da je i koža onih koji ga imaju drugačije teksture. Samopouzdanje koje daje znanje sigurno je, nema klimanja, nema daj da napumpam usne, daj da napumpam sise, daj da odsečem ovo ovde pa stavim onde, nema daj sat veći od glave i nabudžen auto (ne generalizujem, sigurna sam da je tako u 70 odsto slučajeva) da me vide, da me primete, želim pažnju.

Kad imaš znanje, takva pažnja ti ni ne treba.

Možda još samo pola knjige večeras.