Gotovo svuda na Balkanu novorođenče je povijano na starinski način – u Albaniji ovlaš, u Makedoniji veoma čvrsto. Posle četrdeset dana ili kad se prvi put nasmeši, oslobađana mu je jedna ruka. U nekim delovima Albanije deca su privezivana uz dasku sve do krštenja ili, u muslimanskim porodicama, tokom prvih čestrdeset dana života.
„Gotovo svuda na Balkanu novorođenče je povijano na starinski način – u Albaniji ovlaš, u Makedoniji veoma čvrsto. Posle četrdeset dana ili kad se prvi put nasmeši, oslobađana mu je jedna ruka.“
Kod prirodnjaka Pjera Belona di Mana (Pierre Belon du Mans) nalazimo kratak, ali dragocen opis turskih običaja u podizanju dece, verovatno u gradovima, početkom šesnaestog veka. Uporedivši turske i „latinske“ (zapadnoevropske) pedagoške metode, Belon zaključuje da turska deca nikad „tako ne zaudaraju“ niti ih je tako teško podizati kao decu „Latina“. U stvarim kaže on, turske majke doje decu dok ova ne napune bar deset meseci, i sve dotle ne daju im nikakve žitarice niti životinjsko mleko, dok se u Zapadoj Evropi mnogo ranije počinje sa davanjem žitarica i mleka domaćih životinja. Umesto kreveta od perja, turska deca imaju kolevke od zategnute kože sa okruglim otvorom iznad kog im se stavlja gola stražnjica. Ispod otvora nalazi se veliki sud, a jedna šuplja cev od šimširovog drveta, manje od placa debela i skoro šest palaca dugačka, sa okruglim ili izduženim jezičkom na jednom kraju, zavisno do detetovog pola, vezuje se za detinje organe za mokrenje, dok se prvi deo cevi sprovodi između detetovih nogu do otvora na kolevci. Držeći svoju odojčad u kolevkama dok ona ne neuče da kontrolišu fiziološke potrebe, Turci izbegavaju prljanje ćilima, koji su značajan deo turskog doma, smanjuju svoje potrebe za rubljem i, kako kaže Belon, uspevaju da im deca budu srazmerno čista, da im bude udobno i da su zadovoljna.
„Belon zaključuje da turska deca nikad „tako ne zaudaraju“ niti ih je tako teško podizati kao decu „Latina“.“
U Makedoniji se deca nisu odbijala od sise sve dok ne počnu da im rastu zubi, a često tek u trećoj ili četvrtoj godini. Prve dve-tri godine za njihovo podizanje bila je prvenstveno zadužena majka. Izgleda da su najranija iskustva dece rođene u ovoj oblasti bila srazmerno srećna, jer ih je majka obično presvlačila čim se ukvase, milovala ih je i tapšala, golicala ih oko usta, prižajući im tako oralno zadovoljstvo, i pričala im priče. Srećno rano detinjstvo verovatno je razlog što balkanski muškarci toliko cene svoje majke i sestre, čak i kad im je stav prema ženama uopšte ambivalentan ili negativan.
Odnos oca i deteta u srpskoj tradicionalnoj porodici
Što je dete bivalo starije, a naročito nakon što se odbije od sise, počinjali su da preovlađuju drugi autoriteti, više kulturni i društveni, a manje biološki, čime se može objasniti nesklonost nekih balkanskih žena da dete prestanu da doje. Obično je, međutim, sama majka počinjala da navikava dete na prihvatanje drugih autoriteta i da ga poučava načelima koja su od suštinskog značaja za opstanak zajednice, to jest: (1) da bude štedljivo, a naročito „da mu ne padaju mrve kad jede“; (2) da poštuje starije i razvija svest o strarosnim kategorijama, da sluša savete starijih, bira mesto za trpezom prema uzastu (a nekad i polu) i da svakome koga sretne ili zatekne na poslu (a posebno pripadnicima sopstvene porodice i zajednice) poželi dobru sreću, kako je to običaj; (3) da vredno radi na zadovoljavanju potreba porodice i šire zajednice. Ovo poslednje je u nekim balkanskim društvima, naroćito u Albaniji i Crnoj Gori, imalo vid otimanja ratnog plena ili krađe.
Izvor: „Balkanska civilizacija“, Trajan Stojanović, 1966. (Centar za geopoetiku, 1995.)
