Roditelji se do kraja života preispituju. Često imaju osećaj nesigurnosti. Dezorjentisani su mnoštvom saveta, kritikama, primerima neke bolje dece i nekih uspešnijih roditelja. Nekada misle da o svojoj deci ne znaju ništa, da sve rade pogrešno.
Imam osećaj da se negde izgubila prirodna veza između roditelja i dece i da roditelji stalno jure status najboljih, status heroja detetovog života. Zato često podležu savetima šta se sve mora, kada je za dete nešto dobro. Međutim, što se više trude, roditelji se sve više osećaju nemoćnim i nedovoljnim. Nikada više priče i saveta, a nikada manje roditelja koji su dobri (bar oni o sebi tako misle). Sve se studira do sitnica i gubi se onaj prirodni odnos sa detetom.
Stalna roditeljska briga prerasla je u strah pred neuspehom kao da su deca projekat koji po svaku cenu mora uspeti, baš onako kako to priručnici nalažu, ili kako to propisuje zajednica koja ima svoje merne jedinice.
Deca su ogledalo nas samih. Nekad ih mazimo, nekad grdimo. Nekada moramo biti i oštri. Ali uvek, baš uvek, jasni i iskreni.
Nikada da zaboravimo kako dete nije jedini smisao našeg života. Mi živimo pored dece, a ne zbog dece. Ne možemo čekati da oni porastu, pa će život tada početi. Takvo čekanje je žrtva, a deca ne vole paćenike. Oni vole vedre, vredne i zadovoljne roditelje.
Priručnik Roditelji nekad i sad, Biljane Vasić osvrće se detaljno na aspekte tradicionalnog i modernog roditeljstva, kako je bilo nekad, ko su nam bili pedagoški uzori, kako smo proslavljali dečije rođendane, kako smo brinuli o zdravlju, higijeni i slično.
Nikada više priče i saveta, a nikada manje roditelja koji su dobri. Pitate se, zašto? Za roditeljstvo nije potreban fakultet, već osećaj i iskrenost.
Preuzmite priručnik ovde.
