Kada si baba, imaš privilegiju da budeš isključena iz sveta briga i postojiš samo sad. Za ostalo se ne pitaš, jer ne treba. A nije ni bitno. - piše Biljana Vasić, profesor srpskog jezika
Mama, hoćeš nešto da mi učiniš, upitala sam je. Obrisala je ruke o kecelju i pogledala me. Nije još bila penzija, rekla je. Ne trebaju mi pare, mama. Hoću uštipke da mi napraviš. Sad. Odma’. Al’ da budu kao bakini. Molim te.
Anđa je volela da ide kod bake. Tamo je sve bilo njeno. Tamo su se one bavile malim velikim stvarima. To su one stvari koje su male kad ih radiš, a velike kad ih se sećaš.
„Moraš znati odakle dolaziš i ko su ti preci. Najmanje tri kolena unazad da znaš da izdeklamuješ. Čuvaj zemlju koja ti je ostavljena, ne samo zbog prošlosti koja je na njoj nastala, nego i za buduće generacije. Nikad se ne zna šta može da se desi, pa da se svi vrate na dedovinu.“
Baka je imala oko 75 godina, a na polici je imala divan porcelanski servis sa malim cvetovima biljke dan i noć. Za goste, naravno. Domaćica je odlučila da nam posluži čaj i dok sam se vrtela okolo, pokušavajući da pomognem, razbila sam jednu od ovih šoljica.
Kako ova majka tvrdi, škola i nadležni nisu reagovali u skladu sa procedurama, niti su o incidentu obavestili nju kao roditelja, te je za sve saznala kada je pozvala sina. Sa druge strane, škola tvrdi da su postupali u skladu sa zakonom.
