“Osamostaljivanje dece je važan proces za ceo život, a počinje od ranog detinjstva. Ali, ako dete prođe taj proces s roditeljima ili s nekim ko ga čuva, lakše će se sutra snalaziti i kad krene u školu i kad mora nešto sam da uradi, gde neće biti mame i tate.”…
Ne kažem i ne mislim da ne treba da vodite računa o ocenama svoje dece. Ali ne treba da vodite računa o njihovim obavezama.
Osećaj kako smo dovoljno bezbedni da smelo iskoračimo u svet, osećaj da smo sposobni, izgradnja snažne predstave o sebi – to su komponente autonomije.
Dok je za samopoštovanje najbitniji roditelj i njegov odnos poštovanja prema detetu, samopouzdanje dete treba da stekne samo
„Ono će da mesi! A ja ću posle celu kuhinju da ribam! Umoriću se više od čišćenja nego od kuvanja. Ne treba mi pomoć u kuhinji. Brže ću sama…“
U knjizi “Samostalna deca su srećnija” (Laguna, 2012), montesori pedagog Hajdi Mejer Hauzer objašnjava koliko je važno ohrabrivanje dece kako bi postala samostalna i samopouzdana:
Redovno obavljanje kućnih poslova je najbolji način da podignete decu sa karakterom i sposobnošću rešavanja problema
Ako roditelji stavljaju akcenat samo na intelektualni i fizički razvoj, na kraju mogu dobiti lepog, pametnog, narcisoidnog egoistu
Ne samo da će to pomoći detetu da se oseća dobro i ponosno, nego će ga i naučiti da ne treba roditelj sve da radi za njega.
Holanđani drugačije percipiraju detinjstvo. Deca se uče da ne zavise preterano od odraslih, a odrasli se uče da deci dopuštaju da ona sama rešavaju svoje probleme.
