Rezultati ove studije o dečijem razumevanju smrti pružaju veliki broj implikacija kako najbolje da razgovaramo sa detetom o ovoj složenoj i veoma osetljivoj temi.
Pedijatar Alaster Mekaplajn iz Kejptauna, Južne Afrike, odlučio je da na svom nalogu na Tviteru podeli neka inspirišuća razmišljanja, koja su imali njegovi pacijenti.
Dečaka koji se nakon dvonedeljne bolesti skoro ukočio, nahranili su mešavinom jabukovog sirćeta, ljutih papričica, luka, belog luka, đumbira i korena rena.
Tinejdžer koji se ceo dan kontroliše u školi, u društvu i na mrežama, kod kuće često „pukne“. Ne zato što ne poštuje roditelje, već zato što više nema snage da glumi da je dobro.
Deca sa ocem koji je ulagao u njih i provodio vreme s njima imaju više šansi da steknu emocionalnu sigurnost. To im daje samopouzdanje da istražuju i izlaze iz sigurnosti poznatog okruženja.
U svetu u kom se stalno govori o pozitivnom razmišljanju, motivaciji i „lepšoj strani života“, roditeljstvo lako sklizne u zamku toksičnog optimizma – ideje da su negativne emocije nešto što treba brzo popraviti, potisnuti ili preskočiti.
