Juče sam imala susret sa ocem deteta dijabetičara. Otvorila sam ormarić sa Mininim potrepštinama da mu dam pen. Njegovo dete više nije u remisiji i sada prolazi ono što smo mi prošli pre sedam meseci. Evo, danas je punih sedam meseci od dijagnoze.
Pogledao je šokiran količinom svega i rekao: „Sve je to njeno? Majda, jadna naša deca.“
Nastavili smo priču, a meni je to: „Jadna naša deca“, ceo dan odzvanjalo u glavi.
Ispričala sam to mami devojčice koja ima dijabetes. Rekla mi je kako joj je najstrašnije upravo to kada odlazi u apoteku po potrepštine. To joj je poražavajuće.
Poražavajuće je što su naša deca mesecima, a cenim i godinama, živela sa tim stanjem koje nisu znali da iskontrolišu. Poražavajuće je to što sam morala da se natežem i ilegalnim putevima nabavljam senzor.
Setila sam se sebe kada sam uzela iglice, lancete, tračice, insuline, penove – prvi put. Bilo je previše toga, počelo je da ispada iz kese. Apotekarka je pakovala i gutala knedle, a ja sam zaplakala. Tad i nikad.
Objasnila sam juče svojim dijabetes drugarima, to nije poražavajuće. Poražavajuće je što su naša deca mesecima, a cenim i godinama, živela sa tim stanjem koje nisu znali da iskontrolišu. Poražavajuće je to što sam morala da se natežem i ilegalnim putevima nabavljam senzor. A to što je bocnem pre obroka, što je bocnem pre spavanja, što pratim šećer na aparatu… To je postalo deo nas, i nije poražavajuće. Pobeda je što smo saznali.
Danas sam ušla u apoteku sa još jednom pobedom, obrascima za državni senzor. Pobedonosno ih predadoh apotekarki. Pitala me je šta ima novo.
– Evo, zaključih bolovanje posle 190 dana!
– Kako?!
– Samoinicijativno.
– Vraćaš se?
– Dok nije pala glava – dečija ili moja.
– Kako si to smireno rekla.
– Onda zamisli koliko je to tačno.
Odoh malo, kad već mogu da delim neke druge jedinice, a ne insulinske.
Odoh malo, da mislim o lektiri, a ne samo o ugljenom hidratu.
Odoh malo, da mislim o gramatici, a ne samo o novoj taktici za dozu.
Odoh malo, da mislim o sastavu u vežbanci, a ne samo o uvežbavanju doziranja novog insulina.
Odoh malo u moj stari život, srećna što mi je ovaj novi dao neka nova saznanja i iskustva, i otkrio neku novu mene, neke nove nas.
Srećna što mi je otkrio nove ljude.
Srećna što mi je otkrio koliko mi neki poznanici vrede, jer na muci se poznaju junaci.
Odoh da budem ono što jesam, jer ono što postadoh pomalo guši.
Vratila sam se kući i otvorila Minin ormarić. Složila iglice, lancete, tračice, penove. Zatvorila ga i pomislila koliko nisam poražena, već srećna. Srećna što je imam. Iako iz iskustva žene na bolovanju ne izgleda uvek tako.
Izvor: Majda Radošević
