Fizičko kažnjavanje dece – loša praksa ili prihvatljiv vaspitni model

Poslednjih dana pažnju javnosti u Srbiji skrenule su najave izmena Porodičnog zakona. I to posebno zbog odredaba koje se odnose na zabranu fizičkog kažnjavanja dece. Ovo je izazvalo oštru polemiku u javnosti, usled nedovoljnog raspolaganja konkretnim, ali donekle i oprečnim informacijama koje su plasirane.

Mediji su, pre dva dana, preneli izjavu ministarke Žarić Kovačević koja je, pojašnjavajući konkretne stavke u vezi izmena pomenutog zakona, podsetila da pomenute izmene su u saglasu sa postojećim Opštim protokolom za zaštitu dece od nasilja, koji je u Srbiji na snazi od 2022. godine, a kojim je taksativno definisano šta se podrazumeva pod telesnim kažnjavanjem – šutiranje, bacanje deteta, nanošenje opekotina, primoravanje deteta da guta ljute začine…

Ipak, pitanje razumevanja, ali i upotrebe terminologije, javlja se zbog činjenice da sve pobrojano vezuje se za zlostavljanje, pre nego za ono što se u javnosti podrazumijeva pod fizičkim kažnjavanjem. Tim pre jer, kako su preneli mediji ranije, „u novom tekstu zakona piše da roditelji ne smeju da podvrgavaju dete ponižavajućim postupcima, telesnom kažnjavanju i drugim kaznama koje vređaju dostojanstvo i integritet deteta“.

Navedeno, osim pitanja ispravnog razumevanja i definisanja konkretnih namera i planiranih koraka, otvara i pitanje shvatanja društva o jednoj izuzetno važnoj temi i percepciji u svetlu sukobljavanja tradicionalnih i savremenih pristupa, prava i obaveza, te dubine zadiranja države u porodični život.

Naime, mnoge generacije odrastale su uz geslo „batina je iz raja izašla“. U društvu je, makar do nedavno, uvreženo bilo mišljenje da fizička kazna ima pozitivne efekte u procesu formiranja ličnosti. Takođe, i nasleđeni obrazac građenja autoriteta koji fizičku kaznu tretira kao podrazumevano sredstvo.

Obraćam se svom detetu, a iz mene progovaraju moji roditelji

Danas, fizičko kažnjavanje dece u procesu vaspitanja struka oštro osuđuje, pa preovladava mišljenje da temelj savremenog roditeljstva treba da počiva na razgovoru i tzv. neagresivnim metodama vaspitanja.

U minulim vremenima, model vaspitanja je jednostavno nasleđivan i sprovođen, uglavnom, po ličnim nahođenjima roditelja. Prut, kaiš, pljuska bili su sastavni deo tog metoda koji nije dovođen u pitanje.

Promenom društvenih okolnosti, evolucijom i nastojanjem prilagođavanja psiholoških, pedagoških, socioloških pristupa postojećoj zbilji razvile su se teorije koje u fokus vaspitnog procesa stavljaju – razgovor.

Dok jedni ovaj metod smatraju beskompromisnim, drugi ne smatraju opravdanim napuštanje tradicionalnih vaspitnih pristupa, posebno ne po svaku cenu.

Ovo pitanje zaslužuje veliku pažnju i neophodnost sagledavanja svih aspekata, posebnosti, kao i senzibilnost za specifičnosti pojedinačnih slučajeva. Opšti pristup mogao bi dovesti do problema u praksi, iako se propisi donese sa ciljem uređenja konkretne oblasti.

Iz tog razloga, za kvalitetno sprovođenje mera koje imaju za cilj zaštitu od nasilja najranjivijih kategorija, i uopšte smanjivanje stope nasilja među stanovništvom, i to kroz zakonske akte, neophodni su određeni preduslovi. Pre svega, kvalitetna legislativa. Potom, jačanje kompletnog sistema i institucija koje su uključene u ovaj proces. I to kroz kadrovsko jačanje, edukaciju lica u postupanju, te jasne i precizne procedure. Sve to, u konačnici, treba da dovede do jačanja poverenja u institucije, jer ukoliko iste ne uživaju poverenje javnog mnjenja, radnje koje preduzimaju izvesno mogu naići na nerazumevanje i otpor.

 

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели Detinjarije (@detinjarije)

Edukacija kompletne javnosti ima izuzetno važnu ulogu. Ukoliko se zakonskim rešenjima nameće zabrana nekog nasleđenog i tradicionalnog oblika ponašanja bez prethodne edukacije širokog obuhvata, kojom su prikazane prednosti, posledice, alternativni pristupi itd, realno se može očekivati negativna reakcija određenog, pa čak i većeg dela javnosti.

Problem nasilja je široko raširen, a svaki pojedinačni slučaj ima različite stepene složenosti, zahteva odgovarajući pristup i tretman svih aktera.

Takođe, o prevenciji nasilja se mnogo govori, ali brojne mere u tom pravcu više ispunjavaju formu, nego što suštinski doprinose svom cilju.

Sve ovo su oblasti koje nameću potrebu daljeg unapređenja, i to nije specifikum jedne države, već globalni izazov. Borba protiv svih vrsta nasilja u svim zajednicama nije jednostavan, već sveobuhvatan, višedimenzionalan, slojevit i izuzetno složen proces, koji zahteva uključivanje, ne samo stručne javnosti i institucija sistema, već i angažovanje svih članova i članica društva na ličnom planu, čime dolazi do oblikovanja kolektivne svesti.

Autorka: Marija Bulajić Škuletić, sociološkinja