U moru školskih obaveza, testova i očekivanja, retko se zastane i postavi jedno jednostavno, ali suštinski važno pitanje: kako se zaista osećamo? Upravo zato časovi sa odeljenskim starešinom mogu postati prostor u kome se ne ocenjuje znanje, već neguje razumevanje – sebe i drugih.
Primer jedne radionice o mentalnom zdravlju, koju je pripremila Biljana Drobnjak, master pedagog i pedagoški savetnik, pokazuje koliko malo je potrebno da se započne važan razgovor.
Čas započinje jednostavnom, ali efektnom aktivnošću – procenom sopstvenog raspoloženja na skali od 1 do 5. Bez potrebe da se učenici javno izjašnjavaju ili dele lične razloge, stvara se osećaj da su sva stanja „dozvoljena“ – od preopterećenosti do dobrog raspoloženja. Već ovaj prvi korak pomaže u normalizaciji emocija.
Kroz kratku diskusiju, učenici zajedno dolaze do odgovora na pitanje – šta je zapravo mentalno zdravlje? Ne kao odsustvo problema, već kao sposobnost da se nosimo sa stresom, učimo, radimo i održavamo odnose, uz poštovanje sopstvenih granica . Važno je da čuju i razumeju: svi imaju uspone i padove, čak i oni koji deluju „uspešno“.
U nastavku časa, kroz rad u grupama, učenici prepoznaju najčešće izvore stresa u svom okruženju – ocene, očekivanja, društvene mreže, poređenja, manjak sna. Ova aktivnost im pomaže da uvide da nisu sami u onome što osećaju. Još važnije, otvara se pitanje: šta od toga možemo da kontrolišemo? Time se pažnja pomera sa problema na moguća rešenja.
CEO KONCEPT RADIONICE O MENTALNOM ZDRAVLJU ZA RAD SA UČENICIMA PREUZMITE OVDE
Jedan od ključnih delova časa jeste lični rad – učenici imaju priliku da razmisle o sebi: šta ih iscrpljuje, šta im pomaže i kome mogu da se obrate kada im je teško . Ovaj deo ostaje privatan, čime se dodatno gradi osećaj sigurnosti. Istovremeno, nenametljivo se šalje poruka da pomoć postoji – u prijateljima, porodici, ali i u školi.
Zanimljiv deo časa je i razbijanje zabluda kroz igru „mit ili istina“. Tvrdnje poput „traženje pomoći je slabost“ ili „odmor je gubljenje vremena“ postaju polazna tačka za razgovor i preispitivanje uvreženih stavova . Učenici uče da prepoznaju štetne obrasce razmišljanja i da ih menjaju.
Na kraju, čas se zatvara jednostavnom, ali snažnom aktivnošću – pisanjem poruke samom sebi. Rečenice poput „Ovo je prolazno“ ili „Radim najbolje što mogu“ postaju mali lični podsetnici za teške trenutke.
Ovakav čas ne rešava sve probleme, ali otvara vrata. Uči decu da zastanu, prepoznaju svoje stanje i razmisle o tome šta im je potrebno. Još važnije, pokazuje im da nisu sami i da je u redu potražiti pomoć.
Jer najvažnija lekcija koju mogu da ponesu nije kako da uvek budu dobro – već kako da se snađu kada nisu.
Materijal za održavanje radionice na temu mentalnog zdravlja za učenike srednje škole u okviru ČOS-a koji je osmislila i priredila Biljana Drobnjak, master pedagog i pedagoški savetnik možete preuzeti OVDE, kao i plan realizacije ovakvog časa – NA OVOM LINKU.
