Kada sam bila dete nekoliko različitih ljudi je mojoj Kevi ispričalo različite priče o meni.
Jedna žena je rekla: „Jao, Vuko, kako ti je Dragana onako drska?! Ni mu, ni bu, ni dobar dan! Kao pored groblja da prođe!“
Druga je rekla: „Jao, Vuko, što je tvoja Dragana fina. Svaki dan „Dobar dan“, svaki dan lepo priča, nije jabuku ubrala sa drveta, a da se nije javila!“
Svima je moja Vuka odgovorila isto: „Moja Dragana, kao i svako drugo dete, odraz je svoje okoline! Kako vi sa detetom, tako ono sa vama…“
Nešto kao, recimo, dečiji Alter Ego!
Možda mi je zato Borilački Klub toliko i legao…
Ima onih, koji misle da „jedem malu decu“…
Ima onih koji misle da sam tanka i krhka, previše osetljiva…
A sve je u odrazu…
Jedan dečak, koji kod Gorana dolazi na individualne treninge, pričao je priču dok su se zagrevali…
„Naš učitelj, on je tako opasan… On se stalno dere… I izvadi kaiš… Opasač! Šaržer! Bombe i tenkove! I onda nas sa svime gađa!“
„E! Daj, bre! Tenkove!?!?“
Kaže drugi dečak dok se isteže: „Sad si ga baš preterao!“
„Stvarno ti kažem! Prave tenkove baca na nas kada je ljut!“
„Ali on ne može da stavi tenk u džep! Bombu može, ali tenk ne može!“
„Ne znam…“, sleže ramenima dečak, kreće da skuplja lopte po sali: „Stvarno ne znam šta je to, ali meni zaista izgleda kao tenk!“
…
„Nisi oprostila!“ govori mi maserka, dok me jednim prstom u mom levom kuku čini bespomoćnom. Savija me kao kišnu glistu bez glave, samo jednim prstom! „Nisi oprostila. Još uvek. To ti je ovaj grč.“
Ispuštam iz sebe zvuk kao pas koji zavija na mesec… Nije mi lakše kada jaučem… Ali ne ide da progutam taj grč… Prevelik je zalogaj… A ja se učim da sitno žvaćem.
„Ja, ova sad, jesam… Ali ono dete još uvek nije… Zato se zavukao među kukove…“
„Pa, moraš da porazgovaraš sa detetom…“
Ne znam kako, ali meni su oni zaista izgledali kao tenkovi…
Autorka: Dragana Soro
