Moja omiljena profesorka filozofije i etike
Mog najboljeg druga iz srednje je uhvatila da prepisuje.
Međutim, imala je toliko jaku empatiju,
Da mu se, sa jedne strane, izvinjavala, a sa druge strane, morala je da mu da jedinicu.
On je bio odličan đak, a nju je bolelo da ga ne povredi (a i kao da je znala da je koji mesec pre toga ostao bez oca.)
Tako mu je ljudski pristupila,
Da je do kraja godine sam osetio potrebu
Da uči i nauči, i imao je pet kao završnu ocenu.
Drugom mom drugu, na koga sam uticao da upiše četvrtu godinu srednje,
Nakon trogodišnje,
Bila je na ispitu iz sociologije i oborila ga.
Kaže mi – ništa, ali ništa nije znao, baš ništa… –
Nije znala da će on, nakon toga, odustati od školovanja.
Kada sam joj to ispričao, nakon par godina, rasplakala se.
Zamolila me da ga pozovem na telefon i da mu se lično izvini.
Kada mi je drug stradao iz razreda, Marko Blagojević,
Koji je sa profesorkom na ovoj fotografiji,
Bio sam sa njom na sahrani.
Nakon što smo ga videli u posmrtnoj postelji,
Ponavljala mi je neprekidno:
– Bože, kako me je bilo sramota svih ovih ljudi.
Ja, baba, živa, on mladić, nije. –
Toliko joj je duboko bila usađena etičnost,
Da na roditeljskim sastancima nije govorila
Ni ko su najbolji đaci, ni ko su „najgori“,
Nije želela da se niko od roditelja oseća neprijatno.
Kada je u okolnim gradovima viđala kolege u švaleraciji,
Samo bi okrenula glavu, kao da ih ne poznaje, i prošla pored njih.
To je njihovo, a ne njeno.
Svratio sam kod nje, koji dan pre nego što je otišla.
Imala je plan da napiše knjigu.
O svojim đacima, neku vrstu pedagoške poeme.
Ne šta su oni naučili od nje, nego šta je ona od njih.
A od svakog je naučila nešto.
Nisam imao profesora koji je sa većom radoznalošću i oduševljenjem
znao da me sluša.
Kada bih joj rekao – šteta što ne predaje u nekoj boljoj školi –
Ona bi mi rekla: – Ja sam tu za vas zalutale… –
I zaista.
Treba najbolji nastavnici da rade u svim školama,
Ne samo elitnim,
Zbog nas preostalih,
Koji nismo imali tate i mame da nas guraju.
Jelica je bila emotivni pedagog.
Sva njena predavanja bile su lekcije iz života.
Na kraju, otišla je ranije u penziju, isto iz etičkih razloga,
Ne želeći da svojim mlađim kolegama zauzima mesto,
I da ih sreće na ulici i da im priča kako ide na posao, ili se vraća,
A oni ne rade.
Tamo gde je mnogo etike, mnogo je i duše.
Takve duše najviše raduju, a i stradaju,
Zato što bi sve oko sebe da usreće,
Jedino na sebe nekad zaborave.
Možda zato i odu prerano.
Izvor: Facebook/Stefan Simić
