Jeste li i vi nekad mislili da se to ne može desiti?
Koliko puta, tokom odrastanja, pomislili smo kako ćemo, kada jednom i mi budemo roditelji, mnoge stvari raditi drugačije?
Dok smo bili deca, posebno u periodu puberteta, roditeljski postupci neretko su nailazili na naše nerazumevanje, ljutnju i pojačavali, ionako prisutnu želju, da čim pre odrastemo, osamostalimo se i postavimo stvari onako kako smatramo da treba. I to, kako se uglavnom činilo, potpuno drugačije od naših roditelja.
A potom, kada se odrastanje i dogodilo, shvatili smo da smo se, ne za sve, ali za mnoge stvari pretvorili, maltene, u kopije upravo svojih roditelja.
Koliko puta danas, kada mi imamo decu, učini nam se za vlastite reči da su ih izgovorili naši roditelji? A nekada smo mislili da je baš to nemoguće da se dogodi!
Marija Bulajić Škuletić, sociološkinja: Stajati iza deteta ne znači opravdavati sve postupke
Dete, tokom odrastanja, posmatra i usvaja obrasce ponašanja iz svoje okoline.
Primarna socijalizacija je ključna za oblikovanje ličnosti, jer modeli usvojeni tokom tog procesa osnova su za kasniju nadogradnju i formiranje osobe kao društvene jedinke.
Kroz period odrastanja osoba prolazi kroz čitav niz razvojnih faza na biološkom, psihološkom, pa i društvenom nivou.
Način ophođenja roditeljske figure prema detetu temelj je daljeg razvoja ličnosti.
Dete u početku nesvesno oponaša ono što vidi, a neke modele trajno prihvata, usvaja i primenjuje u odrasloj dobi.
U periodu adolescencije, mnogi postupci roditelja, posebno roditelja istog pola, nailaze kod dece na nerazumevanje, neodobravanje, uverenje da se može drugačije i bolje, pa čak i na bunt.
Osim bioloških i psiholoških razloga, treba imati na umu i iskustvene – ono što nismo proživeli, najteže shvatamo.
Sigurna sam da bi svako od nas mogao da se seti načina ponašanja svojih roditelja u određenim situacijama koje su nas nervirale. Sada, kada smo i mi roditelji, možemo uhvatiti sebe kako i sami radimo upravo to.
Uslovi u kojima jedna generacija vaspitava decu uvek se, manje ili više, razlikuju od onih pre i onih posle nje. Društvene okolnosti se menjaju, zahtevi koje neprimetno nameće okruženje, takođe. Ali, onaj model usvojen tokom detinjstva ostaje polazna osnova za dalje interakcije na različitim planovima.
„Nikog prvi/a ne diraj, ali ako te neko dira, uzvrati“ – Da li je odgovor na nasilje takođe nasilje?
Ipak, iskustvo i proživljene situacije na osnovu kojih se ono gradi – neprenosivi su.
Tako se, nemalo puta, u novim životnim okolnostima ponašamo upravo onako kako znamo ili mislimo da bi to činili i naši roditelji.
– Danas sam sebi zvučala kao moja majka, iako sam rekla da mi se tako nešto nikad neće desiti.
Ovo je rečenica koju su mnogi od nas čuli, a i doživeli.
Kada i sami postanemo roditelji, suočavamo se sa čitavim nizom situacija na dnevnom nivou koje su nam nove, nepoznate, drugačije.
Obrazac koji smo usvojili u ranoj životnoj dobi počinjemo nesvesno da primenjujemo, naravno uz određene modifikacije shodno konkretnim uslovima i okolnostima.
Odjednom, nekadašnje reakcije naših roditelja, koje su nam se činile neshvatljivim, počnu da dobijaju potpuni smisao, jer ne gledamo više usko – očima deteta, već širom otvorenim očima roditelja.
Zato je važno da u odnosu sa dwcom dajemo najbolju verziju sebe, kako zbog njih dok odrastaju, tako i zbog njih kao budućih roditelja.
Svaka naša rečenica koja sada izaziva gard kod dece, u budućnosti potencijalno će biti izgovorena s njihove strane, tako da će i buntovne glavice u jednom trenutku pomisliti – Zvučim baš kao moji roditelji!
