Odlučili smo da od ove godine slavimo i Svetog Nikolu. Slava Sora je sv. Jovan… Dva velika Sveca su blizu jedan drugom. Između njih je Njen rođendan. Na Krstovdan…
Bila je Goranova ideja da Ja preuzmem Nikolu, kako nema nikog za Njom, bar ne na ovim prostorima (Ujak se vratio u Bosnu, Baba je sahranjena u Begeču, a Dedin grob ni ne znam gde je među oranicama još od rata).
O nečijem postojanju nema mnogo tragova…
Ali je Goran, u velikoj ljubavi prema mojoj Kevi, koju nije upoznao, odlučio da uzme sebi njenu Slavu i održi je živom…
Neke knjige tvrde da svaka Porodica treba da ima svoje običaje, bez obzira šta narodni običaji kažu.
„Hoću da mi sutra deca slave šta god im se slavi, samo da je Život! Zato treba da znaju i šta im je Mamina Keva slavila!“
…
Pregledam, po ko zna koji put, njenu svesku recepata. U dnu svake stranice je po jedan aforizam, pa mi postaje sve jasnije odakle meni te „crtice“ kojima se izražavam oduvek… Ona je volela aforizme… Bila sam i u osnovnoj školi dok sam pisala starijim drugarima pismene sastave za srednju školu.. U zamenu za čokoladu… Ili kilu šećera i 6 jaja, pa napravim šampite iz njene sveske i još vrelu tepsiju iznesem na ulicu da je jedemo sa Milankovih stepenica što gledaju na Bosansku… Nas oko deset, nekad i petnaest… Jedemo Vukicinu šampitu!
…
„Telo koje je naviklo da je u samoodbrani, luči velike količine adrenalina i kortizola. Ti si uvek u gardu. Spremna na napad. To je priroda. Instinkt! I kada se jednog jutra tvoje telo probudi, a nema problema, jer si, u međuvremenu, sredila život baš kako si htela, Ono počinje da paniči. I lupa srce, i drhti telo, ponaša se kao da je otrovano… Koža će ti pući, a ti nećeš preživeti… E, to ti je potreba za Izazovom…“
„Ali meni je lepo u životu.“
„To je tvom telu nepoznat prostor…“
…
Dva čoveka su stajala ispred restorana u Banja Luci, jedan od njih je moj rođeni Teča, drugi je snajin otac… Danas im se deca vezuju u brak…
Jedan od njih priča kako je proveo na ratištu preko 40 meseci. Drugi kaže da na zglobovima ima tragove od lanaca, kako je bio u zarobljeništvu.
Piju pivo iz oznojane flaše, gledaju u Vrbas, i u svoju decu kako igraju u zadimljenoj sali…
Smeše se…
Ako ovo nije poziv da se vratim u stvarnost, onda ne znam šta je!?
…
Odlučila sam da pravim tortu Bela Rada. Sa njom je Keva na nekim slavljima redovno pobeđivala u takmičenju za najbolju tortu.
Mislim da ću malo da izmenim recept, ali će ideja ostati Njena.
…
Na kraju sveske su ostali tragovi jedne večeri dok su se kartali sa Kondićima, uz kokice i pivo. Često sam sedela za stolom sa njima i pisala table, pijuckajući pivo, koje mi je Ćale sipao na dno čaše… Kao viski…
…
Kako sam starija moj Nos liči na Njen. To volim… Sviđa mi se da imam „čudan“ Nos.
Možda zbog toga imam i tako sličan glas njenom…
Ona je bila Veća od prostora u kom je smeštena… Ja sam svoje prostore menjala, dok nisam našla dovoljno široke vidike…
…
U ponedeljak ću obeležiti Njenu Slavu. Pored Nosa hoću još nečim da joj produžim Život…
Ako je Ona produžila moj, ovo je najmanje što mogu…
Dok čitam recepte, kao knjigu, jedan za drugim, od sreće plačem i gledam je u oči…
„Znaš šta samo tražim od tebe?“
„Da te volim i da te zasmejavam….“
…
Prošla sam svoje „ratište“, ne vide se tragovi lanaca ali nekad srce prelupa i preko 120 pa mi tragovi ne trebaju…
„Ako vam je žao što iza vas ostaje toliko bogatstvo, neka vas odmah spale da se ne biste patili.“ (poslednji aforizam u Njenoj svesci)
*KEVA – Jel ti smeta što te zovem Keva?
„Dok god se oslanjaš na mene, ne smeta…“
Autorka: Dragana Soro
