„Početak nove školske godine ponovo otvara temu adaptacije na vrtić – temu koja se, po mom iskustvu, često nepravedno ostavlja za trenutak kada adaptacija već počne. A zapravo bi o njoj trebalo razgovarati mnogo ranije, još dok roditelji biraju vrtić i pripremaju dete za promenu koja ga očekuje.“ – kaže Nataša Drageljević, vaspitačica i direktorka PU „Mala škola“, sa kojom smo razgovarali na temu adaptacije na vrtić.
Da li dobra adaptacija zapravo počinje izborom vrtića?
Apsolutno. Adaptacija ne počinje onog jutra kada roditelj prvi put dovede dete i ostavi ga u grupi. Ona počinje mnogo ranije – izborom vrtića i načinom na koji roditelj dete priprema za ono što dolazi.
Naravno da su roditeljima važni lokacija, cena, radno vreme i praktične stvari. Važno je i kako prostor izgleda. Ali mislim da ni blizina kuće ni moderna oprema ne bi trebalo da budu presudni kriterijumi.
Mnogo je važnije kako vrtić funkcioniše, kako vaspitači rade sa decom, koje vrednosti zastupa ustanova i da li se njena filozofija vaspitanja poklapa sa onim što je roditelju važno. Preporuke drugih roditelja svakako mogu biti dragocene, ali bih roditeljima savetovala da razgovaraju sa ljudima kojima poveravaju dete i da postavljaju pitanja.
Šta bi roditelj trebalo da pita pre nego što izabere vrtić?
Jedno od pitanja koje bih ja postavila jeste: „Kako vi vidite moje dete?“
Važno mi je da li vrtić decu posmatra samo kao grupu ili ume da vidi svako dete kao individuu. U našem vrtiću upravo na tome insistiramo. Zato ni adaptacija ne može biti formula koja izgleda isto za svako dete.
Postoji okvir, postoji određena šema po kojoj krećemo, ali dete nije šema. Jedno će se prilagoditi brzo, drugom će biti potrebno mnogo više vremena. Plan adaptacije od nekoliko dana ili nedelju dana može biti samo početni okvir i period upoznavanja. Prava adaptacija traje onoliko koliko je konkretnom detetu potrebno.
Zato je saradnja roditelja i vrtića presudna. Ona mora biti dvosmerna – roditelj nama daje važne informacije o detetu, a mi roditelju govorimo kako dete funkcioniše u novom okruženju. Zajednički interes mora biti dete.
Koja je uloga roditelja tokom prvih dana?
U našem modelu roditelj je deo početka adaptacije. Prvih nekoliko dana, najčešće oko tri, roditelj boravi sa detetom u vrtiću. Nakon toga se postepeno povlači iz grupe, ali ostaje u blizini i dostupan je.
Ako vidimo da je detetu teško i da ga ne uspevamo umiriti, pozvaćemo roditelja da dođe po njega.
Adaptacija nije takmičenje u tome koliko dugo dete može da izdrži bez roditelja. Cilj je da novo okruženje postepeno postane poznato i sigurno, a da dete kroz iskustvo nauči: mama ili tata odlaze – i vraćaju se.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
„Hoćete li me pozvati ako bude plakao?“
To je jedno od najčešćih pitanja koje roditelji postavljaju. Moj odgovor je – da.
Ali važno je razumeti da sam plač ne znači da adaptacija ide loše. Dete se odvaja od osobe sa kojom je do tada provodilo najveći deo vremena i sasvim je prirodno da mu to bude teško. Plač je način na koji dete tu teškoću pokazuje.
Ne bih volela ni da roditelji iz toga izvuku zaključak da su dete „traumatizovali“ samim tim što su ga upisali u vrtić. Neprijatnost nije isto što i trauma.
Postoji razlika između deteta koje zaplače pri rastanku, a zatim prihvati utehu vaspitača i postepeno se uključi u igru, i deteta koje je dugo u intenzivnoj uznemirenosti i koje ne uspevamo da umirimo. U ovom drugom slučaju roditelja treba pozvati.
Cilj dobre adaptacije nije da detetu nikada ne bude teško. Cilj je da ga ne ostavljamo dugo u preplavljujućoj uznemirenosti sa kojom u tom trenutku ne može da se izbori.
Ako mu je u vrtiću lepo, zašto onda plače i govori da ne želi da ide?
Zato što dve stvari mogu biti istinite istovremeno: detetu može biti lepo u vrtiću, a može mu biti teško da se odvoji od roditelja.
I nama odraslima se dešava nešto slično. Možemo voleti svoj posao, kolege i ono što radimo, a da nam posle odmora ipak nije naročito prijatno kada zazvoni alarm i treba ponovo krenuti na posao.
Za dete je polazak u vrtić velika razvojna promena. Ono više nije jedino kome je odrasla osoba potpuno posvećena. U grupi postoje i druga deca, njihove potrebe, pravila i ritam dana – obroci, aktivnosti, odmor. To više nije kućni teren na kojem se sve prilagođava njegovom ritmu.
Sve to može biti lepo, zanimljivo i razvojno dragoceno, a istovremeno u početku i teško.
Koliko je važno poverenje roditelja u vrtić?
Veoma je važno.
Dete vrlo dobro oseća roditeljsku nesigurnost. Ako ga roditelj ostavlja sa osećajem: „Ko su ovi ljudi, hoće li ga razumeti, hoće li ga utešiti, hoće li mu pomoći?“, teško je očekivati da dete bude potpuno opušteno.
Roditelj mora da ima poverenje da će vaspitač videti njegovo dete, pomoći mu da se uključi među vršnjake, utešiti ga kada mu je teško, pomoći oko obuće, oblačenja ili hranjenja ako mu je pomoć potrebna.
Ali poverenje ne znači da roditelj nema pravo da pita. Naprotiv. Pitajte kako je dete provelo dan, koliko je plakalo, šta ga je umirilo, da li je jelo, sa kim se igralo. Dobra adaptacija je saradnja roditelja i vaspitača, a poverenje se gradi informacijama i iskustvom.
Koja je jedna od najčešćih grešaka prilikom jutarnjeg rastanka?
Produžavanje rastanka.
Kada dete plače i govori da ne želi da roditelj ode, sasvim razumem potrebu roditelja da ga još malo zagrli, još malo ubeđuje, još jednom objasni gde ide, pa se onda vrati po još jedan poljubac. Međutim, time često samo produžavamo trenutak koji je detetu već težak.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Kada je roditelj doneo odluku da dete tog dana ostaje u vrtiću, rastanak treba da bude topao, kratak i jasan.
Roditeljima često savetujem da naprave svoj mali ritual rastanka – uvek isti i kratak. Zagrljaj, poljubac i jedna poznata rečenica, na primer: „Sada ti ostaješ sa svojim drugarima, ja idem da završim svoje obaveze i dolazim po tebe posle ručka.“ I onda se odlazi. Bez još jednog zagrljaja, još jednog objašnjenja i još jednog „hoćeš li biti dobar?“
Detetu u adaptaciji mnogo znači predvidljivost. Kada se isti ritual ponavlja iz dana u dan, ono počinje da zna šta sledi: roditelj odlazi – ali se vraća.
I još nešto: malom detetu „doći ću u dva“ često ne znači mnogo. Mnogo su razumljivije tačke njegovog dana – posle ručka, posle spavanja, posle užine. A ono što obećamo, važno je da poštujemo.
Dete sme da bude tužno zbog rastanka. Roditelj ne mora da „popravi“ tu tugu pre nego što ode.
Kako dete pripremiti za polazak u vrtić?
Pričajte mu unapred gde će ići i šta ga tamo očekuje. Objasnite mu jednostavno da mama i tata imaju svoje obaveze, a da je vrtić njegovo mesto gde će imati drugare, igru, aktivnosti i svoj mali dnevni ritam.
Ja ponekad roditeljima kažem da detetu vrtić mogu predstaviti kao njegov mali „posao“ – ne u smislu tereta, već kao deo porodičnog života u kojem svako ima svoje obaveze i svoj deo dana.
Ne obećavajte da će sve biti savršeno i da mu sigurno neće biti teško. Mnogo je korisnije reći istinu: možda će ti u početku biti neobično, možda će ti nedostajati mama ili tata, ali ćeš upoznati vaspitače, decu i prostor i sve će ti vremenom postati poznatije.
Detetu tokom adaptacije ne treba roditelj koji će ga ubediti da mu nije teško. Potreban mu je roditelj koji veruje da ono tu teškoću može da savlada – uz podršku odraslih koji su tu za njega.
A kada znamo da se dete zaista adaptiralo?
Adaptacija nije jedan trenutak i ne postoji dan kada možemo zvanično reći: „E, danas je gotovo.“
Promene dolaze postepeno. Dete počinje da poznaje prostor i ljude, zna šta sledi tokom dana, pronalazi svoje mesto u grupi. Pojavljuju se prva prijateljstva, prve simpatije, smeh, zajedničke igre. Nekada će i dalje biti suza – i to je u redu.
A onda se jednog dana dogodi ona mala scena koju roditelji često dočekaju gotovo zatečeni.
Dođu po dete, a ono ih pogleda i pita:
„Mogu li još pet minuta?“
Možda je baš tih pet minuta jedan od najlepših znakova da je mesto koje je nekada bilo nepoznato postalo – njegovo mesto.
