Kada se deca svađaju ili kada dete otme nešto drugom detetu, svi roditelji se brzo trude da primire stvari i poprave štetu zahtevajući izvinjenje. „Reci da ti je žao,“ prva je stvar koju će reći svojoj deci. Deca, osećajući samo obavezu bez iskrenog žaljenja kažu „žao mi je“, ali ne baš ubedljivo.
Prema istraživanju Lore Markam, dečijeg psihologa koja je napisala knjigu „Smireni roditelj, srećna braća i sestre: Kako zaustaviti borbe i odgajati prijatelje za ceo život“ – prinudna izvinjenja su ta koja prave više štete nego koristi.
Ako pitate decu šta misle o toj roditeljskoj praksi , oni će biti prvi koji će vam reći da je to besmisleno:
„Kad sam ljuta, mrzim se izvinjavam. To me samo dodatno izluđuje.“
„Ne volim kada se moj brat izvinjava samo zbog toga što naši roditelji to očekuju. Tada izgleda kao da to ne misli. To me dodatno ljuti.“
„To lažno izvinjenje mi ništa ne znači.“
Forsiranje reči „žao mi je“ i “izvini” ne samo da uči pogrešne lekcije, već uopšte ne rešava suštinski problem. „Višedecenijsko istraživanje o vezama bilo koje vrste, pokazuje da kada se jedna osoba oseća primoranom da se izvini drugoj osobi pre nego što su on ili ona spremni, to ne pomaže pri rešavanju sukoba niti rešava suštinski problem. Verujemo da isto važi i za decu kada se radi o prijateljima, braći i sestrama,“ kaže Lora Markam
Dakle, šta umesto lažnog izvinjenja?
