Neke trudnice su važnije: Nisi ti sporna, Svetlana Seko

Piše: Jovana Kešanski

Evo, moj prijatelj recimo. Tri meseca sređuje staru kuću od blata kupljenu budzašto, jer nije imao gde i nije imao više nego za nju. Stodeset kvadratnih metara vlage i memle mesecima pokušava obrnuti u svoju korist. Zaseca je u dnu, da zaustavi korenje vlage, menja joj stolariju, ravna zidove stiroporom, sređuje podove. Zabrinut je, uskoro mu stiže prinova, toliko je već čuo priča o bronhitisu zbog natopljenih zidova. Žena mu je srećna, bar tako izgleda. Posle dugo godina podstanarstva ipak sad imaju nešto svoje.. Dug će da vrate nekako. Polako samo.

Pre neko jutro u dvorištu je farbala stari krevetić koji su dobili od komšije na poklon. Tridesetisedam mu je leta. Malo su popustili spojevi, ali ona vešto zavrće šrafove i meša belu farbu da mu da nov sjaj. Izabrala je i boju za zid, ako bude hteo da je onako star i inatan primi. Kolica su im poklonili kumovi od svojih klinaca. Šije zavese. Šije mašne za zavese. Garnišnu je kupila na Najlon pijaci, polovna ali ko nova. Crta leptire iznad kreveta. On od drveta delje zvečke.

I mi to gledamo svaki dan, mi koji ih poznajemo. Sreću jednog para zbog prinove koja stiže, zanemarili smo probleme koji im iskaču, nevažni su sad. Srećni smo zbog njih, sa njima.

Onda jednog dana sednem u kafić da popijem kafu, uzmem štampu, na svim naslovnim stranama pročitam senzacionalističkim velikim slovima ispisano kako trudna folk pevačica sređuje sobu za bebu iz Grčke, da to košta 10.000 eura, da je angažovala arhitektu koji joj redovno šalje fotografije na odobrenje, dok ona uživa.

I popizdim, ne zbog toga što ona ima. Njen novac, njena stvar. Ne poludim ni zbog preseravanja sa arhitektom (iako mislim da nema boljeg arhitekte za dečiju sobu od majke). Ne poludim ja zbog Svetlane Seke. Meni svačija trudnoća mila. I najlepša vest. Ali popizdim na medije. Na feljtonsko obaveštavanje čitalaca, evo već nekoliko meseci, o toku njene trudnoće i kupovini stvari za bebu, navodeći besramno koliko hiljada evra troši na sobu, na enterijeristu, na igračke, na zvečke, na boje, na odmor sa mužem.

Pa majku mu božju, hoće li svanuti dan kada ćete feljtonski pisati zašto porodiljsko kasni do detetovog prvog rođendana, kako majke žive bez tih para, i zašto neke od njih, iako imaju zagarantovano porodiljsko, dobijaju poziv da se vrate na posao, uz ucenjivanje da će dobiti otkaz ili neko drugo lošije radno mesto, ako to ne urade.

Hajde pišite o nasumice odabranoj trudnici. Izađite na ulicu, nađite neku Jelenu ili Anu ili Mariju. Pitajte ih kako se spremaju za veliki dan,

plaše li se porođaja,

gde vode trudnoću,

čekaju li i koliko u redovima,

da li im je muka od toga,

koliko traje pregled,

jesu li ginekolozi ljubazni,

šta ih boli, šta im fali, treba li im pomoć, šta ih veseli, šta sanjaju,

kako zamišljaju bebu, kakvo ime će da joj daju,

kako su sredile sobu, da li povraćaju, o čemu razmišljaju,

čeka li ih posao posle 12 meseci, jesu li kupile prve benkice…