Danas se u svetu proslavlja Dan igre koji je ustanovljen još 1982.godine. Praznik je `proglasio` Međunarodni savet za igru CID Unesko, a 29. april je odabran kao podsetnik na rođenjebaletskog igrača, koreografa i teoretičara Žana Žorža Novera.
Dan igre će u Beogradu biti obeležen raznovrsnim plesnim aktivnostima. U 13 časova u Muzeju Narodnog pozorišta uručiće se nagrada ‘Terpsihora’, dok će u 18 časova na istom mestu biti održano ‘Veče baleta’. Na Velikoj sceni Narodnog pozorišta biće izveden balet ‘Krcko Orašćić’ u koreografiji i režiji Konstantina Kostjukova, dok će u Pozorištu na Terazijama biti izveden ‘Grk Zorba’.
O odnosu ljudi u Srbiji prema igri, kao i specifično o baletu ispričala nam je nedavno za martovsko izdanje BIZLife magazina Aja Jung, osnivač Beogradskog festivala igre.
O baletu u Srbiji Aja kaže: „Kao nacija smo izgubili svaku naviku odlaska u teatar, pogotovo u klasičan. Može da nas privuče nešto što je prihvatljivo za širu kulturnu javnost, ali ne i ono što je deo tradicije… Važno je da decu od 5, 6 godina dok još veruju u vile, kraljeve i kraljice, uvedete u teatar i prikažete im Uspavanu lepoticu, Labudovo jezero, Žizelu, da im ispričate bajke. Sa deset godina to može da bude prekasno, a sa 15 i 18 može da bude kontraproduktivno. Pre dve godine smo pravili studiju sa UNESCO-m, obišli smo osnovne beogradske škole,i to centralne, i svega dva odsto dečaka je do 4. razreda ušlo u pravo pozorište, a tek sedam odsto devojčica. U Italiju je to 92 odsto dečaka i 95 odsto devojčica.“
Ali stanje u kakvom je balet u Srbiji nikada nije odbijalo Aju da nastavi da se bavi njime, već ju je podsticalo da pruži svoj doprinos u obrazovanju dece koja dele njenu strast.„Ne posmatram sebe kao uspešnu ženu, mnogo više me ispunjava osećaj sreće i zadovoljstva što nikada nisam iskočila iz posla koji volim da radim. Od devete godine, kada sam poželela i kada me je baka odvela u baletsku školu, pa sve do danas, uvek sam se bavila igrom, da li na sceni ili kroz festivale, simpozijume, letnje škole, do sada kada imam svoju školu. To su bile moje ideje i želje, i u tom smislu sam zadovoljna. Niko mi nikada ništa nije nametao, bila sam svoja, zadovoljna što mogu sama da odlučim i naravno,samim tim sam i nosila sav teret svojih odluka“ kaže Aja.
Njena mlađa ćerka Zoi, koja ima tek pet i po godina je krenula na balet. A kako na balet kao moguću karijeru svoje dece gleda Aja? „Zoi će biti jako visoka, što danas nije prepreka za bavljenje igrom, ima kompanija u svetu koje traže balerine i preko 1,80 santimetara. Još je premala da bih rekla da će se baviti baletom, ali kod nje prepoznajem tu ludu ambiciju i energiju, koja je negde moja. To možda i nije srećna okolnost, jer će je to terati na danonoćni rad, a s druge strane verujem da će u nekim svojim ciljevima uspeti, da će ih dosegnuti. Ni jednoj od mojih devojčica ne preporučujem igru za zanimanje. Starija, Dora, je u sportskoj gimnaziji, ne bavi se baletom. Pošla je u baletsku školu Lujo Davičo, i kako sam bila mišljenja da njeno telo i duša pate, dve – tri godine nakon toga sam rešila da je ispišem iz škole. Za obe je to bilo traumatično i možda je upravo i to bio razlog što sam rešila da otvorim svoju školu, i da deci omogućim da rade sa inostranim pedagozima“, objašnjava Aja.
*Izvor: BIZLife
