Opreme se dve tri porodice, natrpaju sve u stojadina, i polako kroz gudure i klisure, sve do mora. Bosna, Hrvatska, Srbija, Slovenija, ne znaš gde je lepša priroda… Pa se stane da se ruča… Pa da šofer odmori, deca da se izđipaju. Pa se odbrojavalo koliko još dok se ne pojavi onaj mali plavi trougao iza grupe brda i planina… Pa mama nestrpljivoj deci kobajagi obeća nagradu ko prvi ugleda mali plavi trougao… Pa ciči onaj koji ga prvi ugleda.. Pa on postaje sve veći i veći, svi znojavi, ušmurani, musavi od povraćanja, ali srećni. Klimu niko nije imao. Niko telefone, niko tablete ni laptopove. Nosio se tranzistor. Slušala se predivna muzika pevača iz cele Jugoslavije.
Otac/šofer se poštovao, majka slušala.
A na moru, išlo se kod rođaka, u odmarališta ili na kampovanje. Bože, radosti. Mame spremaju ručak na plinskoj boci, tate nameštaju “kuće” a deca jurcaju okolo nestrpljivo čekajući kad će svi zajedno da se presele na plažu. I da, jeo se paradajz i lubenica na plaži, ali tako smo svi živeli i sa istom radošću letovali. I bilo nam je lepo. Para je ostajalo da imaš da živiš i kad se vratiš s mora. A uspomene su se brižljivo čuvale na polaroid fotografijama ili onim izrađenim sa “filma” od 24 ili 36 snimaka. Srećna vremena…
Autor: Pisanje uz vetar
