Danas idem na rođendan svog bratanca. Biće to moj prvi izlazak nakon dužeg vremena, a i divna prilika da se pohvalim svojim sinom. Sto puta sam ga obukla i presvukla ne bih li pronašla pravu kombinaciju za njegov prvi žur. Tu su i pruge, tu je i kragna, oker pantalone, ma nema, momak i po sa svoja puna tri meseca i nešto više.
I dok s osmehom na licu posmatram kako se familija raduje novajliji, u ušima mi zazvoni: Pogledaj kako ovom detetu landara glava! Uopšte je ne drži čvrsto, samo leti tamo ovamo. Šta mu je sa vratom?
Ne dišem. Ne trepćem. Zastade mi nešto u grlu, ne mogu da progutam. Sestra mi dodaje tortu, a na licu joj vidim da moli Boga da nisam čula. U glavi mi vrišti: Zar je moguće da neko ovako komentariše nečije dete?! Zar je moguće da neko ovako komentariše MOJE dete?!
Od prve naše zajedničke sekunde umirem od brige. Istražujem sve faktore rizika koje nosi prevremeni porođaj. Neretko krivim sebe što sam mu uskratila tih mesec dana u stomaku. Za tri meseca zdravstveni karton mu je deblji nego nekom za ceo život. Proveravam na svakih sat vremena da li mu glava stoji u pravilnom položaju ili je zabačena. Kod fizijatra smo od njegovog osamnaestog, a vežbamo od četrdeset petog dana, četiri puta dnevno. I to baš tu glavu! I to baš taj vrat. Plašimo se i nadamo. I vidimo napredak. I danas sam mu izabrala pruge i kragnu i oker pantalone, a ti ćeš da kažeš da mom sinu landara glava!
Osećam vrelinu od neizgovorenih misli. Ni torta mi se više ne jede. Samo želim da odem kući. Ipak, jedan osmeh, klimav i nesiguran, bio je dovoljan da shvatim: Pa ovo je Vukmanov prvi žur. Sad će mama i sin da zaplešu, a njegova glava biće na mom ramenu.
Autor: Maja Radović
Izvor: Zelena učionica
