Mama će svom dvadesetogodišnjem detetu poslati poruku da će padati kiša i da ne zaboravi kišobran.
Zove da vidi kako je za njene unuke prošao prvi dan škole i odvojenosti od kuće i da li je njena ćerka stigla do auta pre nego što su joj suze potekle niz lice.
Čuva ćerkinu bebu kako bi ćerka mogla da se istušira i brine o svom telu nakon porođaja.
Šalje poruke svom četrdesetogodišnjem sinu koji ide na službeni put i proverava da li mu je krevet udoban i je li hrana dobra.
Svojoj tridesetčetverogodišnjoj ćerki kupuje slane štapiće kad ide u samoposlugu jer zna koliko ih njena ćerka voli.
I ne, ona više ne mora da radi te stvari, ali ona ih svejedno radi.
Jer majka uvek želi da olakša život svojoj deci koliko god može.
Čak i kada su sposobni, odgovorni ljudi i mogu sve da učine za sebe.
I uvek želi da zna da su sigurni.
Jer majčinstvo ne prestaje kada njena deca navrše osamnaest godina, odsele se daleko ili dobiju vlastitu decu.
Samo se menja.
(Nepoznat autor)
Izvor: Detinjarije.com
