Samo zamislite ovu situaciju: četvorogodišnjak se igra u prirodi, trči kao sumanut, čupa cveće i juri letptirove. Odrasla osoba koja je uz njega, objašnjava mu kako je taj leptir nastao, kako se zove cvet koji je ubrao i zašto je važno da ne vuče mladicu drveta. Dok to radi, ta odrasla osoba obraća pažnju na njegov jezički razvoj, pa u skladu sa detetovim nivoom razvoja u razgovor kroz igru uvodi početne pojmove matematike i nauke. I ta ista odrasla osoba, u isto vreme, radi sve to sa još dvadesetoro (i više) dece. Po svemu opisanom, da se zaključiti da je ta osoba učitelj i vaspitač.
Ali, u našem društvu se ona tako ne tretira. Termini poput „teta” se prečesto upotrebljavaju a na vrtić se gleda kao na čuvalište za decu. A njihova zarada često je ispod prosečne, pa tako ima onih koji na sajt svog rada zarađuju i manje od 250 dinara. Zapravo, ako poredite sa zaradom na sat, videćete da ovi ljudi koji učestvuju u podizanju vaše dece zarađuju tek nešto malo više od radnika u kioscima brze hrane.
Ovo potcenjivanje odgovornog i teškog posla ima mnogo teže posledice po društvo nego što se može sagledati u periodu od par godina. Odrasli koji rade sa decom u ranom detinjstvu postavljaju temelje za buduće učenje, razvijaju veštine neophodne za budući akademski uspeh, društvene veštine, dobre higijenske, moralne i socijalne navike i postavljaju osnov za kreiranje dobrih radnih navika kasnije u školi i daljem životu.
Ako vaspitač od plate koju za svoj rad prima ne može da učestvuje ravnopravno u porodičnim troškovima i obezbedi svojoj porodici pristojan život, možete očekivati da će to dalje uticati na njihov nivo stresa, nesigurnosti, nezadovoljstva. I onda od tih ljudi očekujemo sve ovo o čemu smo upravo pisali – da obogate živote naše dece pozitivnim iskustvima, novim znanjima, igrom, dobrom energijom? Da bi oni to mogli, moraju biti lišeni egzistencijalnih briga. A to je zadatak ljudi koji vode zemlju. Jedan od prioriteta bi svakako morao da bude da oni koji gaje našu decu budu za to adekvatno i plaćeni.
Da se razumemo, ogromna većina vaspitača taj posao nije ni odabrala zbog novca. Da im je to bilo važno, bavili bi se nečim drugim. To ipak ne znači da nismo dužni da im obezbedimo ono što zaslužuju – adekvatnu kompenzaciju koja je u skladu sa odgovornošću i važnošću posla koji obavljaju. Jer, ako budu morali da brinu o drugim stvarima dok se bave našom decom, jedini na gubitku će biti – deca.
Autor: A. Cvjetić
Izvor: Zelena učionica
