Jednog dana mladić je na ulici u prolazniku prepoznao svog učitelja iz osnovne škole. Prišao je starcu i upita ga:
– Sećate li me se? Bio sam vaš učenik.
– Da, sećam te se kao dečaka iz trećeg razreda. Čime se sada baviš?
– Predajem u školi. Toliko ste uticali na mene da sam i sam poželeo da učim decu.
– Stvarno? Baš sam radoznao, u čemu je bio moj uticaj?
– Ne sećate se? Dozvolite da vas podsetim.
Jednog dana je moj drug iz razreda došao na čas sa prelepim satom na ruci koji su mu poklonili roditelji. Skinuo ga je i ostavio u fioku radnog stola. Uvek sam sanjao da imam takav sat. Nisam mogao da odolim i odlučio sam da ga uzmem iz njegovog stola. Ubrzo je taj dečak sa suzama u očima prišao vama i požalio se na krađu. Pogledali ste na nas i rekli: „Ko god je uzeo njegov sat, neka ga vrati“.
Bilo me je stid, ali nisam hteo da se rastajem od sata i nisam priznao. Otišli ste do vrata, zaključali ih i rekli da se svi postrojimo uz zid, upozoravajući: „Proveriću sve vaše džepove, a vi svi za to vreme treba da zatvorite oči“. Poslušali smo i to je za mene bio najsramniji trenutak u mom kratkom životu.
Išli ste od učenika do učenika, od džepa do džepa. Kada ste izvadili sat iz mog džepa, nastavili ste dalje da proveravate učenike, do kraja. Onda ste rekli: „Deco, u redu je. Možete otvoriti oči i vratiti se na svoja mesta.“ Vratili ste sat vlasniku i ništa više niste rekli o ovom incidentu.
Tako ste tog dana spasili moju čast i moju dušu. Niste me izružili kao lopova, lažova. Niste čak smatrali je potrebno da porazgovarate sa mnom o ovom slučaju. Vremenom sam shvatio zašto. Jer, kao pravi učitelj, niste želeli da ukaljate dostojanstvo mladog, još neoformljenog učenika. Zato sam postao učitelj.
Obojica su ućutali pod utiskom ove priče. Tada je mladi učitelj upitao:
– Kada ste me videli danas, zar se niste setili ovog slučaja?
Stari učitelj je odgovorio:
– Stvar je u tome što sam i ja žmureći pregledao vaše džepove.
Izvor: Poznaj sebe
