Citiraću moju mentorku: “Za dete koje do 3.razreda ne dobije ocenu 4 organizuj dvojku iz muzičkog, fizičkog ili likovnog u dogovoru sa roditeljima, kako bi dete dobilo potvrdu da je voljeno, prihvaćeno i cenjeno i u tom slučaju.”
Dete koje roditelji postavljaju na tron, kako drugačije u tom uzrastu nego neosnovano, kasnije ima problem da sa trona siđe, a društvo ima nultu toleranciju na kvazi prinčeve i princeze, što je bolno.
Važno je da roditelji i škola budu na istoj strani, a to je strana dobrobiti dece.
Ovo nije hvalospev nekom koga više nema. Ovo je tuga jedne devojčice za njenom razrednom.
Sam koncept bajke danas se dosta promenio, te se tako fokus pomera sa usnule Ružice na mračnu, zlu vilu. Iako i dalje imamo ‘happy end’, više nije pravilo da ‘dobro pobeđuje’.
Sa dve drugarice otišli smo u provod i gužvu na igralištu i bazenima prepunim vesele dece, dok su neki pod klimom i uz ekrane pratili 21.vek.
I tako, dođem polako do prave dopune izreke sa početka: “Nije važno šta je rečeno , nego KO je rekao” . To je ta kombinacija za odbranu od otrovnih strela.
Struka nije uspela da odbrani slobodnu igru, pa će to sada biti zakonski regulisano. Neverovatno dokle smo došli, ali jesmo.
Život sa vama je priprema za porodicu, a kolektivne aktivnosti priprema su za poslovno okruženje. Između ova dva sistema je drugarstvo, kao treća kategorija, koja se gradi kroz SLOBODNU igru.
Poenta je da deca saznaju da su prihvaćena, voljena, cenjena i važna… i kada nisu najbolja. Ako to ne probaju na vreme, a mnogi ne dobiju priliku, kako će znati da se planeta isto vrti i kada kada kiksneš?!
